Imaće ko da te gleda pod stare dane

Kako god da okrenemo život, jedno kajanje nam ne gine. Ja se kajem što ovo moje divno dete nisam rodila ranije. Stalno računam i preračunavam, koliko ću godina imati kada ona bude imala na primer petnaest, ili dvadeset. I stalno mi je u glavi briga, hoću li biti dovoljno jaka, uporna i sposobna da je osamostalim, dok još ima mene da joj u svemu pomognem, a zatim da je pustim da odleti.

Jer…

Kako godine prolaze, počijem da shvatam onu poznatu – starost je tužna i teška. Jednom prilikom mi je žena u godinama, koja nema decu, rekla – “dobro je što si rodila, imaće ko da te gleda pod stare dane”. Prevrnula sam očima na taj način razmišljanja.

Ja sam sada u takvoj priči, ćerka i ja živimo sa mojom majkom i eto, ja nju “gledam”.
Teška je, preteška. Sve joj fali, ničim nikada nije zadovoljna. Depresivna je. Ne želi da prihvati da ima 86, ne želi da shvati da duboka starost ima svoja ograničenja. Dobro je ona, gura. Ode do prodavnice, do frizera, do lekara. Baš joj je lekarka nedavno rekla da joj nikada ne bi dala toliko godina; vratila se opuštenog koraka i uzdignute glave. Ne izlazi bez frizure, karmina i rumenila, ali ipak okolinu polako i sigurno ubija u pojam neprestanom kuknjavom i bedačenjem.
U poslednje vreme je taj njen pritisak na okolinu (mene) intenzivan. Htela bi svoju mladost nazad. Htela bi da izgleda dobro, da ima snagu koju više nema, da je ne boli ništa. Volela bi da ima društvo, ali avaj, većina njenih vršnjaka je otišla na onaj svet. Volela bi da aktivno učestvuje u mom životu i ne želi da prihvati da to nema nikakvog smisla.

Mislim da se stariji ljudi dele na dve kategorije. Na one koji se, kao moja majka, koprcaju ne bi li ugrabili još nešto, ne bi li trajali zauvek ili makar imali iluziju da su još uvek ono što više nisu.
I to je meni sasvim u redu, želja za životom, mozak koji i dalje dobro radi ali ga na žalost koče ostarele noge i ruke. Starost deformiše čoveka; liči na sebe od nekada, ali to više nije ta ista osoba.
Gledam svoju majku, vidim naboranu staricu zamišljenog pogleda. Uporno stavlja antirid, ali se ne seća se kako se sprema prokelj ili šta sam joj rekla pre pet minuta. Redovno plače nad sobom : bilo je tu svega, i radosti i tragedije. Imala je život na kome bi joj ipak mnogi pozavideli.

A tu su oni drugi, možda razumniji, oni koji starost gledaju u oči, guraju nekako a pre svega odbijaju da bilo kome budu na teret.

Komšinica iznad mene je nedavno otišla u dom. Odnosno, preseljena je u dom pošto je jedne večeri pala s kreveta, povredila se i više nije bila u stanju da se stara o sebi. Odavno je ona bila lošeg zdravlja, sedela je na svom četvrtom spratu i nigde nije išla jer nije mogla. Slabo srce i gomila drugih boljki, poslednjih meseci joj je najduža šetnja bila do mog trećeg sprata, kod moje majke na kafu. Niz stepenice još nekako, ali nazad na četvrti, vrlo teško. I to je za nju bila avantura.
Pala komšinica s kreveta, a sama. Sinovi odavno otišli u inostranstvo, mnogo rade, ne cvetaju im ruže. Na smenu obilaze majku jednom godišnje, budu desetak dana, ogrebu se o njenu penziju i to bi bilo to.
Pala komšinica, kukala i vikala pa je nekako dozvala susetku sa sprata. Susetka dozvala njene sinove, sinovi dozvali rodbinu iz Srbije. Došla hitna, uzeli ženu, vratili je nakon dva sata kući. Došla rodbina, izdržali ljudi jednu noć a zatim poslali baku u dom u Mladenovac.
Komšiluk se raspituje kako je žena: te imala je moždani udar, te ne može na noge, te ipak može, ne zna se tačno.
Sinovi? Eno ih tamo daleko, nisu u mogućnosti da dođu, srećom tu je viber. Već gledaju ne bi li nekako prodali stan, ali pošto je baka živa a stan njen, izdaće ga. Treba neko da plati taj dom i sve što ide uz to, a to očigledno oni to neće.

Eto, starost je u svakom slučaju teška i tužna. I sve to nas čeka. Možda ćemo biti sami, kao komšinica iznad mene što je ispratila sinove u pečalbu i ostala da hrabro živi svoj život kako zna i ume. Možda ćemo ostareti okruženi porodicom, kao moja majka, koja ima lepu starost mada toga nije svesna.

Možda ćemo poslednje dane provesti u domu, prepušteni na milost medicinskoj sestri koju nije briga. Možda će se naći neko da o nas “gleda”, što reče žena sa početka ove price.

Ja lično, trenutno mom detetu želim svu slobodu ovog sveta, i da ne mora nikada nikoga da “gleda” – jer gledati starost je vrlo teška i nadasve tužno, a ja je nisam zato rodila.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA