Foto: Familycamp
Draga moja, ako postoji ivica razuma, malopre sam bila na njoj. Ponekad mi se čini da ništa ne stižem i nikuda ne idem. Dok ćerki objašnjavam po stoti put da nešto ne sme da radi, moja beba mi prstićem kopa po ušima. Ćerka se smeje. Iskreno, kad se okrenem i vidim njegovu malenu glavicu, sa ozbiljnim izrazom lica, pogleda usmerenog na kopanje mog uveta, dođe mi da se i ja nasmejem.
Igračke su svuda po podu, uz tešku muku ih pokupi. Moje grlo je suvo već u 10h ujutru od ponavljanja pojedinih rečenica. Zvučim samoj sebi kao pokvarena ploča. Prvo smirenim tonom, a onda izmenjamo sve tonalitete. Nokte stignem odrezati, turpijam ih sutradan. Ako ne zaboravim. Malopre sam konstatovala da mi treba pomoć, neka efikasna tableta ili boca piva, po preporuci mog muža. Da se malo smirim. Jer ne mogu ostati smirena ako moram non stop ponavljati jedno te isto, kao hit meseca. Moje dete nagovaram svako veče da legne u krevet na vreme i uporno ponavljam da deca nemaju šta da rade nakon 21h budni, da mora da se naspava, ako misli da ima energije za sledeći dan.
Borba. Svakodnevna borba. A ja sam svaki dan sve umornija. Kaži mi, draga moja, kako uspevaš svoje troje djece uz lepu reč poslati u krevet, jer meni ne uspeva?
Je li jedino moje dete takvo da stalno upire u granicu koju sam joj postavila, a ja sa druge strane leđima guram koliko mogu? Jesam li ja neuspešna mama? Tako mi se čini kad čujem ono tvoje ,,Bogami moji to nikad nisu radili!“. Kaži mi kako, jer ja više ne znam. Nije li ti nekad došlo, u nastupu najgore nervoze, koja čeka samo jednu kap da preraste u besnilo, da svoju decu dobro izdevetaš po turu? Nije? Kako?! Kaži mi, jer ja više ne znam. Hoću da budem kao ti… da deci poželim laku noć u 21h, da pojedu obrok bez pridika i nagovaranja. Da se obuku u rekordnom roku, a ne da su nakon pola sata od početka oblačenja u istoj pozi i istom stepenu obučenosti. Da ne lupaju vratima kad beba spava. Da se ne moram ubeđivati za najgluplju sitnicu sa njima. Da sami pokupe igračke. Da shvate da ne trebaju na taj način privlačiti moju pažnju, jer su ionako centar mog svemira.
Draga moja, savršena… postoji li barem delić nečega što si mi zaboravila reći, ili sam ja najgora i najnesposobnija majka, a moja djeca gora, da goru nisam mogla dobiti? Da nisi zaboravila pomenuti neki od načina kako si došla do toga da su tvoja savršena deca tako poslušna? Možda si samo od silne sreće zaboravila da si i sama imala ovakve dane zbog kojih si se osećala kao da stojiš na ivici razuma i plakala kad ostaneš sama? Nadam se da jesi, jer ako nisi, onda savršene majke i savršena deca zaista postoje. Nisu mit. Samo mi nismo jedni od njih.
Ako si želela da dokažeš svoju savršenost… dokazala si je. Možda si samo htela da se osećaš superiornije, uspela si i u tome… ali si smela s uma da bih se ja zbog toga mogla osećati loše. Divim ti se, zaista, draga moja savršena… Dug put si prevalila i svašta pretovarila preko svojih leđa da bi tvoja deca i tvoja mačka bili poslušni, a ti svaki dan bez ometanja gledala svoju seriju. Znam da jesi, iako si zaboravila sve dane koje si provela na ivici razuma. Jer deca su takva, posao im je da lome granice koje im postavimo. Pitanje je samo koliko će taj put potrajati i koliko smo žrtve spremne podneti da okolina na nama ništa ne primeti.
Ja nisam izdržala… videla sam te na balkonu kako širiš veš. Pitala si me kako sam… mogla sam samo reći da sam dobro, ali sam morala nekome reći da nisam… i da mi je teško. Sada se osećam još gore.
Stisni Tanja zube, proći će. Nabaci svoj lepi široki osmeh na lice i kad te pitaju kako si, reci da si odlično i da su deca super! Bar se nećeš osećati kao najnesposobnija majka na svetu kada te komšinica sa trećeg sprata bude pitala kako si. Osmjeh neka bude maska za sve… A muke će već jednom proći.
Napisala: Tatjana Kuljača, Mamizam
Komentari 0