Dr Ranko Rajović: Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja

Istaknuti doktor Ranko Rajović smatra da je najvažnije da decu pustimo da se kreću, da misle u pokretu i tako rešavaju probleme. Zbog čega je to korisno i koje su to igre koje podstiču razvoj moždanih vijuga pročitajte u intervjuu ovog lekara.

Foto: Pixabay

Veliki broj ljudi hvali način podučavanja dece o kom priča dr Ranko Rajović. U pitanju je NTC sistem učenja, odnosno razvijanje moždanih vijuga od malih nogu kroz igru o kom je ovaj doktor pričao u emisiji “150 minuta” na Prvoj televiziji.

Mozgalice, asocijacije, skrivene reči samo su neki od načina da predavači pokrenu maštu dece i njihovu zainteresovanost za bitne stvari koje su im neretko dosadne.

Dečji mozak se razvija u pokretu

Da li dobre ocene utiču na decu, da li su dobre ocene danas merilo znanja?
“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto dece u Engleskoj danas uzima lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, počeli smo da drogiramo decu da nas slušaju u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju. 

Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčeše pitaju:’Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i nitelignentno?’. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju zanje o tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”

Da li vi pravite novu definiciju pameti? Da li je dete koje živi na selu, recimo, koje može već da čuva ovce i obavlja mnogo poslova, a uz to se školuje, samim tim po prirodi stvari manje pametno? 

“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”

Šta znači priroda u razvoju dečjeg organizma? 

“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga prekoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva – šuma, park, trčanje, skakanje…”

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA