Ja sam želela mnoge stvari, ali bila sam lenjo dete a i deo grada u kom sam živela nije davao previše mogućnosti. A i roditelji, bili su dosta drugačiji nego danas. Za njih nije bila obaveza da dete vode i dovode na solfeđo, glumu, jezik i ritmiku.
I ako je moje dete još uvek malo, i ja sam imala želju da ona nađe neku svoju zanimaciju. Teška srca, moram priznati da moja Isidora i nije preterano spretno dete ali… Ćerka moje drugarice je krenula u školicu sporta. Raspitujem se ja tako i onda me zbuni rečenica u kojoj ona kaže da trener kaže roditeljima čija deca nisu talentovana i da ‚‚ne gube vreme‚‚. To me je i razljutilo. Niti mislim da je pedagoški a ta deca nisu došla na pripreme za Olimpijske igre već da se igraju kroz pokret. Svi znamo koliko je fizička aktivnost zdrava za dete. Isto toliko i druženje sa vršnjacima. I igra sa njima. Divno je kada osete da su dobri u nečemu, da imaju obavezu.
Doda je pre tri nedelje krenula u školicu fitnesa u okviru vrtića. S obzirom da ima malo dece (što je u jednu ruku žalosno), odnos između trenera i deteta je idealan. Ima vremena da se posveti svakom detetu kao i da se druže. Već vidim da imaju drugarski odnos. Priča mu svoje svakodnevne aktivnosti, trči mu u zagrljaj ali joj je i autoritet. Znam da je kontradiktorno ali kada nije dobra ja pretim da ću reći treneru i Doda se odmah primiri.
Čini mi se da polako dolazi vreme kada autoritet postaju treneri. Prvo su roditelji heroji, pa treneri, pa učitelji. A i dobro je da je tako. Dokle god se ugledaju na one koji su uspešni i svojim primerom daju pozitivnu dozu energije, ja se ne bunim. Pa neka trener Nemanja bude heroj koji je do sada bila mama.
Svi mi želimo najbolje za njih ali toliko se mišljenja razlikuje. Toliko je različitih pristupa roditeljstvu. Neke sam stvari dopustila za koje sam mislila da nikad neću. Neke stvari ne tolerišem a nekada su mi delovale toliko banalno. Doda je na primer nekako svoja. Ima svoj ritam koji ja nisam remetila. Budi se noću da ide u toalet i pije vode, malo čavrlja i nastavi sa snom. Nikada tome nisam pridavala značaj jer se i sama budim noću od kada znam za sebe. Onda moja poznanica koja je po struci psiholog kaže da to ne bi dozvolila. Ja je pitam šta, a ona da dete noću vileni. Ne dobih odgovor kako to da sprečim dete da se budi. I zašto bih to uopšte radila.
Ja sam apsolutni pobornik obavezne vakcinacije i ako na društvenim mrežama vidim da mnogi moji prijatelji sa decom to nisu. I sve više me čudi taj agresivni pristup jednih i drugih u svakodnevnoj komunikaciji. Svaki roditelj je individua za sebe i nećemo naći roditelja koji sve gleda istim očima. Jer i sama posmatram, toliko je različitih ljudi oko mene sa kojima se družim ja kao i moje dete sa njihovom decom. I svaka situacija dovodi do različitih pristupa.
Juče je sa nama na trening pošla i drugarica iz vrtića. Pošto živi prekoputa, svratili smo do nje i reši njena mama i nju da povede. Inače je umetnički tip potpuno. Dete predivno crta i slika, laka je kao perce, zanima je balet. Dok je moja Doda kao mali dečak. Ali drugarica nas je sve iznenadila, bila je spretnija od dečice koja već idu nedeljama među kojima je i moja ćerka. Eto primera da možda i nismo sigurni kakav dar imaju deca i čemu su naklonjeni dok i ne probamo.
Moje dete je na primer trapavo. Nespretna je ali sve mora da proba. Pada svakog minuta, uvek je igrebana, u modricama. Nema strah i zato smo stalno modri. Ali, njena upornost je fantastična. Trener nam je rekao da jeste nespretna ali da je toliko uporna da postiže mnogo više od dece koja su talentovana a lenja. Zato sam rešila da je pustim da proba sve.
Inače, dugo sam spadala u ‘’helihopter mame’’ kako ih zovu, nisam smela da se pomerim od deteta. Doduše i dalje to često radim u našem lokalnom parkiću kada je puno dece a naš parkić je sve osim obezbeđen. Sada je puštam da se penje na hoklice, da skače sa jedne na drugu, da se vrti na tetkinoj stolici za šišanje. To više ne doživljavam kao nestašluke već kao rad na njenoj spretnosti.
Koliko nasleđujemo od roditelja nisam sigurna ali je neverovatan primer Dodine drugarice. Kada smo ove godine dobili crteže za rođendana svi su ličili na klasične škrabotine trogodišnjaka. Svi osim drugarice čija je mama završila Likovnu akademiju. Da li je rad sa detetom, urođeni talenat ili nešto treće, ali njen crtež je stvarno ličio na nešto.
Ja neću moći da naučim dete da slika, niti može od mene naslediti neki talenat za sport ali ću se truditi da voli konstruktivne stvari. Da voli da putuje, da uživa u pisanoj reči i da prenosi svoje impresije i osećanja na papir. Mamin kancelarijski posao nije tako zanimljiv, niti je fakultet koji sam završila poseban. Ali ova kolumna je moj prostor za kreaciju. Učite svoju decu da je svet pozornica i da na njoj iskazuju sve svoje talente. Sve ako im posao ne bude kreativan, neka nađu inspiraciju u sebi.
Mama Jelena Ješić
Komentari 0