I dečjoj slobodi potrebne granice

MLADA mama i šestogodišnji sin, sa uputom pedijatra odlaze u laboratoriju da bi se uradila hitna analiza uzorka njegove krvi. „Mali“ čovek ne želi da da krv, a majka moli medicinsku sestru da sačeka da se dogovori sa sinom. Njih dvoje dugo razgovaraju, ali dete ipak odlučuje da neće to da uradi i oni odlaze iz zdravstvene ustanove.

Ovaj događaj od pre nekoliko dana u Beogradu, prema tumačenju psihologa, zapravo je samo kap u moru današnjih roditeljskih grešaka, prevelikog popuštanja i nedopustivog dozvoljavanja mališanima da sami donose važne odluke.

– Evropa forsira zakone prevelikih sloboda za dete, a takvi zakoni su protivni našem ustavu – kaže dr Vlajko Panović, psihoterapeut. – Roditelj je dužan da se do punoletstva brine o deci na najbolji način. A recimo, među zakonima koje smo usvojili je i onaj da roditelj nema pravo na uvid u zdravstveni karton svog deteta. Deci se daje preveliko breme odlučivanja o stvarima za koje nisu spremni, niti zreli da donose odluke.

Tako, po Zakonu o pravima pacijenata, deca sa 15 godina mogu sama da odlučuju o predloženoj medicinskoj meri. Devojčica u tom uzrastu ima pravo da odluči da li će da abortira i nije u obavezi da sve elemente saopšti roditelju. Međutim, još dok su mnogo mlađa, deca u sopstvenom domu imaju i previše „odrešene ruke“.

NEMA PRAVILAI van roditeljskog doma, u školi decu prati nedoslednost u vaspitanju i odnosu prema njima. – Ako dete ne dolazi na nastavu, ne poštuje to pravilo, trebalo bi da ga prati neka sankcija, ali to nije baš uvek tako – kaže Milena Oparnica, školski psiholog u beogradskoj OŠ „Jelica Milovanović“. – Odrasli različito tumače dečja prava i slobode, pa im ne postavljaju jasan obrazac. U nekim odeljenjima tako ima gomila opravdanih, a u drugim neopravdanih izostanaka.

Većina mladih mama i tata, nesvesno, dozvoljavanjem deci da im se „popnu na glavu“, zapravo njima čini veliku štetu, smatra naš sagovornik. Deci su neophodne granice, koje mora da postavi roditelj, a one služe ne da ih sputavaju, već da ih usmeravaju. Granice su neophodne da bi dete razumelo realnost i okolnosti oko sebe, da bi moglo da se orijentiše ka poželjnim stvarima – lepoti, dobroti, skladu, redu, radu, organizovanosti, poštovanju drugih.

– Postavljanje granica deci nalik je na saobraćajne znake na putu – smtra dr Panović. – Dete vozi svoj auto, a roditelj mu pomaže sa „uspori, kreni, dodaj gas“. Međutim, mi živimo u civilizaciji koja forsira život bez granica, počevši od crtanih filmova, pa do poželjnog načina ponašanja koje u prvi plan stavlja individualne vrednosti. Takvo dete i takva deca, koje je danas sve više, teško uvažavaju različitost. Postaju sebična i agresivna ako nisu zadovoljene njihove želje.

Jedan od razloga što su nam deca zbunjena jeste što su današnji supružnici sve češće rivali, a ne partneri. Imaju različite opcije tumačenja realnosti i vaspitavanja svoje dece. Kako dr Panović objašnjava, često se događa da jedan, koji je odlučan ili dosledan, insistira na nečemu, a drugi bračni partner govori: „Pusti ga, sad je umoran“. Dete će uvek poslušati onog roditelja koji mu ide naruku, a s vremenom će početi da mrzi onog koji ima čvrste stavove.

– Poreklom sam iz Srbije, a sa dva sina i suprugom već godinama živim u Nemačkoj. Supruga dopušta dečacima da se ponašaju mimo pravilnika u zgradi gde stanujemo. Komšije su se žalile na previše buke, jer klinci čak i fudbalsku loptu šutiraju u stanu – nedavno se na jednom internet-forumu požalio nezadovoljni otac. – Vrište i meni su nepodnošljivi. Kada pokušam da ih urazumim i zaustavim, objasnim da moraju da se poštuju pravila, žena me prekine rečima „ostavi decu na miru i ne istresaj se na njima“. Kada je ona na poslu, šalju joj SMS poruke da vičem na njih, onda me ona zove i grdi. Više nemam nikakav autoritet. A na kraju svega, stigao mi je poziv za sud, jer su nas komšije Nemci tužili zbog buke!

Prema rečima Dragane Ćorić iz Udruženja „Roditelj“, deca često ispituju granice strpljenja roditelja i okoline, a dobijaju odgovor „neka ih“.

– Granice dečjih sloboda, kao i slobodnog vremena, moraju da postave pre svega roditelji – kaže Dragana Ćorić. – Vaspitni modeli su postali komplikovaniji, jer se fokus stavlja na prava, a ne na stvarni odnos roditelja i dece. Brinemo se da im ne povredimo osećanja, previše smo bolećivi, jer danas propuštamo dosta toga u dečjim životima, trčeći više nego ikada za poslom i novcem. Smatramo da ćemo propušteno nadoknaditi popuštanjem. Na taj način kupujemo ono što se ne sme kupovati – ljubav.