Međutim, roditelji su često u dilemi kako i kada početi, koji su sportovi najbolji za malu decu, koliko su česte i opasne povrede, kako oni mogu da pomognu detetu da zavoli sport…
Saveti lekara i trenera su jasni: vežbanje bukvalno od pelena. Fizička aktivnost deteta je veoma važna za pravilan razvoj psihofizičkih funkcija. Zbog toga je potrebno stimulisati decu na fizičku aktivnost i motivisati ih da se bave sportom još od najranijih dana. Vežbanje koje je primereno uzrastu deteta je najbolji način da dete na vreme stekne sportske navike, a deca koja se od malena naviknu na sport, obično tokom čitavog života budu bar rekreativci.
Za pravilan razvoj mozga i tela
Fizička aktivnost deteta ima sijaset pozitivnih uticaja na njegov fizički, ali i umni razvoj.
Deca imaju prirodnu potrebu za kretanjem, i to itekako utiče na razvoj moždanih funkcija. Razvoj mozga i razvoj motorike pokreta su dva paralelena procesa. Svaki pokret tela predstavlja stimulaciju za mozak i važan je za pravilan razvoj nervnog sistema. Ovo najbolje objašnjava dr Ranko Rajović:
Redovni treninzi pomažu mališanim da razviju psihofizičke veštine, poput ravnoteže, spretnosti, koordinacije pokreta, koncentracije.
Takođe, deca kroz trening stiču i razne psihosocijalne sposobnosti: imaju više samopouzdanja, uče kako da budu timski igrači, druže se sa drugom decom i sklapaju nova prijateljstva.
Sport je, naravno, veoma važan i za fizičko zdravlje. Redovno vežbanje blagotvorno utiče na razvoj mišića i kostiju, jača pluća, smanjuje rizik od kardiovaskularnih oboljenja, od gojaznosti, hipertenzije, dijabetesa.
Kada je vreme za sport?
Odgovor je: bukvalno od rođenja. Mnogi pedijatri preporučuju masaže za jačanje još dok je beba u pelenama, pre nego što prohoda. Nakon što postane stabilno u samostalnom hodanju, negde sa 18 mesec, dete već možete voziti na sankama, a već nakon trećeg rođenda ono može prvi put da stane na skije, mada se prvi ozbiljniji skijaški treninzi ne preporučuju za decu mlađu od 6 godina. U periodu od 4-6 godina mališan može da počne da trenira gimnastiku, umetničko klizanje, balet. Sportovi koji zahtevaju više snage preporučuju se starijoj deci: plivanje nakon šestog rođendana (ako se dete ne plaši vode i ima dobre fizičke predispozicije, možete ga upisati na plivanje i kada napuni 5 godina), tenis je sport za dete od 6-8 godina, u istom uzrastu se počinje i sa košarkom, fudbal je za decu stariju od 7 godina, džudo se preporučuje od osme, a karate od desete godine.
Lopta: kraljica igračaka
Lopta je obavezan rekvizit i igračka koja treba da bude prisutna u životu deteta praktično od njegovog rođenja. U početku su to loptice koje dete drži u rukama, razgleda ih, stavlja u usta. Kasnije počinje da ih baca i koliko god puta da mu pružite ponovo loptu u ruke, dete će je opet baciti na pod. To je igra koju sve bebe obožavaju. I to je očigledan dokaz da je lopta omiljena igračka dece, ali i jasan pokazatelj psihomotornog razvoja. Kasnije, kada dete prohoda i malo poraste, obožavaće dobacivanje loptom.
Savet za roditelje: iskoristite svaku priliku da se igrate dodavanja lopte sa vašim mališanom. Bacite mu loptu i on će prihvatiti igru. Vremenom, igra će postajati sve komplikovanija, a dete će postajati sve veštije sa loptom. Tako dete razvija ljubav prema lopti, trčanju, skakanju i drugim važnim aktivnostima. I naravno, ljubav prema sportu.
Takođe, veoma je važno da vežbanje bude deo igre, jer malo dete još uvek ne može da razume pravila sporta, ne zna zašto je fizička aktivnost važna za zdravlje… Drugim rečima, mališanima je sve igra. Tako treba da bude i kada je u pitanju sport. Zato roditelji treba da budu aktivni učesnici tih „sportskih igara“; da trče zajedno sa svojom decom, da se igraju loptom, da hodaju zajedno po ivičnjaku, preskaču zajedno prepreke i tako dalje. Ovakve zajedničke aktivnosti biće pravo uživanje za dete, a i roditeljima će svakako prijati.
Koji sportovi su najbolji za malu decu
To pre svega treba da budu tzv. „simetrični sportovi“, u kojima i leva i desan polovina tela imaju podjednako učešće, istovremenim ili naizmeničnim aktiviranjem. Takvi sportovi su recimo: sportska gimnastika, klizanje, trčanje, skijanje, plivanje, pojedine discipline atletike…
Lekari ističu da je za jačanje disajnih organa, srca i krvotoka, kao i nervnog sistema odlično skijanje. Umetničko klizanje je jako korisno za kardiovaskularni sistem. Deci koja su gojazna savetuje se plivanje ili vožnja bicikla, a plivanje je takođe najbolja prevetniva protiv kičmenih deformiteta kojih su, na žalost, iz godine u godinu sve češći kod dece, naročito skolioza. Za sticanje osećaja ravnoteže najbolja je vožnja bicikla.
I deca sa zdravstvenim problemom treba da se bave sportom
Prilikom odabira sporta za dete treba uzeti u obzir njegove afinitete, ali obavezno i njegove zdravstvene specifičnosti. Deca koja imaju izvesna zdravstvena ograničenja takođe trebaju da se bave sportom. Postoje prilagođeni programi treninga, a način na koji će dete sa zdravstvenim problemom vežbati treba zajednički da odrede lekari i treneri.
Povrede kod dece sportista i uloga roditelja u njihovom oporavku
Jedan potencijalni problem koji brine roditelje malih sportista jesu povrede. Što više fizičkih aktivnosti – to više trčanja, skakanja i preskakanja, ali i padova. Padovi su najčešći uzročnik povreda kod dece, a najviše povreda se dešava u proleće, jer počinje lepo vreme, pa dete mnogo više vremena provodi napolju, trči za loptom, skače, penje se, vozi bicikl.
Najčešće povrede
Najpodložniji povredama su stopala i skočni zglobovi, što je i logično, jer trpe najveći teret. Kod takvih povreda često je potrebno fiksiranje, tj, imobilizacija stopala. To uslovljava mirovanje i prekid treninga onoliko dugo koliko lekar proceni da je potrebno za oporavak. Deo procesa oporavka je i fizikalna terapija. Povoljne okolnosti su što u većim gradovima ima puno specijalističkih klinika i ordinacija. Specijalisti fizikalne terapije u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i drugim većim gradovima vrše savremene tretmane koji daju odličine rezultate u postupku oporavka od sportskih povreda, što znatno olakšava i podiže kvalitete lečenja povređenog deteta.
U najčešće povrede dece koja treniraju spadaju:
· Nagnječenja (statistika kaže da su ona najčešća), nisu previše opasna, nekada prođu i bez bola, pa dete nastavi sa treningom. Nagnječenje tkiva može se primetiti ako se naknadno pojavi modrica na povređenom mestu.
· Uganuća najčešće nastaju pri trčanju i skakanju, a reč je ustvari o prejakom istegnuću mekog mišićnog tkiva i ligamenta, ali bez remećenja normalnog položaja zglobnih kostiju. Praćena su bolovima i otokom zgloba.
· Iščašenja zgloba su, na sreću, znatno ređa, ali je reč o komplikovanijoj povredi pri kojoj zglob ispada iz svog ležišta i ne vraća se u normalan položaj. Do isčašenja najčešće dolazi u situacijama kada se dete čitavom svojom težinom navali na skočni zglob (česta situacija nakon skoka) ili sedne preko njega. Posledica je izrazit bol, oteklina i privremena nesposobnost pokretanja zgloba.
· Prelomi i naprsnuća kostiju nekada se ne mogu odmah primetiti golim okom, pa ako postoji i najmanja sumnja, potrebno je bez odlaganja uraditi rentgenski snimak. Povredu prati bol koji se javlja kako na dodir, tako i pri pokušaju pokretanja povređenog ekstreminteta.
Uloga roditelja u lečenju sportskih povreda dece
Amerikanka Patriša Ladis, poznata po radu sa mnogim vrhunskim sportistima, pre svega teniserima, fizijatar američkog olimpijskog teniskog tima na olimpijadi u Atini 2004. godine, ističe da u postupku oporavka od povrede i sprovođenja fizikalne terapije roditelji igraju veoma važnu ulogu. Ona daje neke smernice kako bi roditelji trebali da se postave tokom trajanja fizijatrijskog tretamana.
Patriša ističe da je veoma važna saradnja roditelja i terapeuta. Naime, često se dešava da roditelji jednostavno ostave dete na terapiji, a da posle zovu i postavljaju pitanja koja su mogli da postave lično. Što je još gore, kada se informacije prenose sa terapeuta preko deteta do roditelja, česte se prenesu pogrešno. Deca sportisti su često nestrpljiva, žele da se iz povrede vrate što je brže moguće i stav „nepobedivosti“ koji tinejdžeri često imaju može da se završi tako da oni sami tumače instrukcije date od strane terapeuta onako kako odgovara njihovom stavu i to svoje tumačenje prenose roditeljima kao stav lekara. Na primer, rečenica kao što je: „Možeš da počneš sa laganim treningom sledeće nedelje“ često biva protumačena i preneta roditeljima sa „Možeš da se vratiš punom intenzitetu vežbanja sledeće nedelje“.
Kada već dovezete deta na terapiju, zašto ne biste ušli i videli šta se dešava? Prisustvovanjem na nekoliko sesija, ostvarićete dobru komunikcaiju sa terapeutom. Vaše dete će se možda osećati neprijatno zbog vašeg prisustva na terapiji, ali na kraju će biti zadovoljno i ceniće vaše interesovanje, iako to neće želeti da prizna.
Logično je da treneri žele da pobede, sportisti žele da igraju a roditelji žele da vide da je njihovo dete uspešno. Ali detetov oporavak od povrede ne treba požurivati. Vraćanje treningu pre kompletnog oporavka povećava rizik od budućih povreda.
Skraćivanje perioda rehabilitacije i vraćanje punom trenažnom procesu pre vremena može biti opasno i štetno. Čak iako je u pitanju želja da dete igra na utakmici sezone koja sledi, upamtite da postoje i još veći i važniji mečevi koji će tek doći. Finalna utakmica na fudbalskom turniru za peti razred je sigurno važna vašem detetu, treneru i vama, ali će u šestom razredu biti novih polufinala i finala, u osmom putovanja na utakimce protiv timova iz drugih škola i drugih gradova i tome slično. Ali dete mora potpuno da zaleči povredu, to je njegov najveći interes.
Odluku o tome kada dete može da se vrati treningu prepustite lekarima. Kada vas dete pita, „Zašto ne mogu da igram ovog vikenda“? slegnite ramenima i odgovorite: „Pa čuo si šta je terapeut rekao. Odluka nije moja. Izvini.“
Komentari 0