Neretko čujem koleginice iz vrtića kako se žale da ih roditelji ‘ne doživljavaju’. Odnosno, čak se pojedini roditelji i ljute kad tete od dece, naročito predškolaca, zahtevaju veću samostalnost, kad ne žele da uče decu da pišu (zato što one znaju da to nije njihov posao i znaju da nisu za to edukovane, ali jesu za kompleksniju pripremu dece za školu), kad ne žele da im vežu pertle, kad im zadaju za ‘domaći’ da nauče samostalno da se obuku i obuju. Tete u vrtićima jako dobro znaju šta deca treba da znaju ije polaska u školu, ali nailaze na nerazumevanje i nesaradnju roditelja.
Složna braća kuću grade
Čudno je koliko roditelji podcenjuju i omalovažavaju i vaspitačice i učiteljice. Svi mi zapravo imamo isti cilj: ulepšati detinjstvo naših mališana, olakšati im učenje životnih veština, pomoći im da odrastu u poštene i obrazovane ljude. Žalosno je da neki roditelji i najdobronamernije sugestije vaspitača i učitelja primaju a priori sa stavom da se ima ‘nešto protiv njihovog deteta’ ili njihovog načina vaspitanja. Ne postoji ‘škola roditeljstva’ koju treba proći pre nego se postane roditelj. Prvo se postane roditelj pa se zatim uči roditeljstvo. U tom odgoju dece važna su karika i savetodavna ‘služba’ osobe školovane za vaspitno – obrazovnu delatnost – vaspitači, učitelji i profesori. Često se događa da u prvom redu prosvetni radnici treba da odgajaju roditelje, da deca uopšte nisu problem.
Kako glasi ona već pomalo izlizana izreka ‘Deca su najveće bogatstvo’. Nadajmo se da će roditelji ipak jednog dana uvideti kako ni tete u vrtićima, ni učitelji u školama nisu njihovi neprijatelji, već saveznici koji su tu i ovde za decu. Njihovu decu. Našu decu.
Izvor: http://varazdinski.rtl.hr/Zelena učionica
Komentari 0