Da li su vaspitačice i učiteljice zaista neprijatelji roditeljima?

Hvalila se jedna mama drugoj mami u vrtiću, usput vežući vezice na patikama sinčiću: ‘Znaaaaš, moj mali ide ove jeseni u prvi razred i već zna da čita i piše! Zlato, daj mamici drugu nogu da svežem patikicu.

roditelji

I znaaaaaš, već je sam pročitao na desetine slikovnica, učlanila sam ga u dečju biblioteku. Zlato, daj mamici ruku da ti obučem jaknicu. I znaaaaaš, sam bira slikovnice u bibilioteci. Jako je napredan. Hajde, maleni, daj da mamica zakopča jaknicu.’

Tipična slika neodgovornog roditelja. Kako roditeljima objasniti, a da se ne ljute, da dete pre prvog razreda uopšte ne mora da zna da čita i piše. Zato i idu u školu – da to tamo nauče. Kako im objasniti da dete pre prvog razreda mora savladati, pod obavezno, elementarne životne veštine kao što su: vezivanje pertli na cipelama, samostalno oblačenje i svlačenje, zakopčavanje patent zatvarača, kopčanje dugmadi, pravilno držanje olovke, samostalno spremanje svojih stvari, pristojno ophođenje, i tako dalje. Sve to ih pokušavaju naučiti tete u vrtićima. Kažem pokušavaju, zato što ih često pojedini roditelji ‘miniraju’ u njihovim pokušajima.

Šta ljuti učiteljice

Kad dođu maleni u prvi razred, učiteljice se ljute zbog niza stvari. Neka deca ne znaju sama da se obuju ni obuku. Ne znaju gde im je šta u školskoj torbi ni čemu šta služi. Veliki broj dece drži olovku u ruci kao da se sprema da nekoga izbode njom, a ne da piše. Ima ih i koji ne znaju da se obrišu nakon velike nužde. Pojedinima se ‘skore’ slinci ispod nosa jer ne znaju sami da obrišu nos, a učiteljici ne pada na pamet da ide po razredu i briše noseve. Orijentacija u svesci je pojedincima takva da malo pišu naopačke, malo s pogrešne strane, malo preskaču stranice. Linije koje označavaju redove na stranici ne znače im apsolutno ništa u životu. Oni pak koji ‘znaju’ da pišu povlače poteze odozdo prema gore, naopako, nepravilno pišu slova pa kad učiteljica to krene da ispravlja dolazi do zbunjenosti učenika i ljutnje nadobudnih roditelja koji ne razumeju u čemu je greška. Učiteljice su te koje su presedele sate i sate na stručnim usavršavanjima vezanima za učenje dece pisanju, a ne roditelji. Kako objasniti roditeljima, a da razumeju, da nisu edukovani za učenje dece pisanju i čitanju? Kako objasniti roditeljima da se ne igraju učiteljice? Situacija: krene učiteljica s dvadesetak učenika van škole, na nastavu u prirodi. Od njih dvadesetak, desetak ih gura nogu da im se vežu pertlice na obući. Pet ih čeka da im se zakopča jakna. Dok to sve učieljica isposlužuje, prođe čas i može ih mirno skidati i vratiti u učionicu. Ali, od ovih petnaest koji se ne znaju samostalno obući, barem pola ih zna ‘pisati’.

Situacija: dete nema domaći. Na upit zašto nema domaćeg kaže kako mu mama nije stavila knjigu u torbu. Dragi roditelji, ne treba dete da učite da čita i piše, treba ga naučiti samostalnosti, naučiti ga da samo sprema svoje stvari. Ne može, ne sme, ‘mama biti kriva’ zato što dete nema domaći ili potreban pribor u školi.

Vaspitačice u vrtiću

Opšte je mišljenje da je dečji vrtić isključivo mesto gde se deca odlažu na čuvanje dok roditelji rade. Pitam se, znaju li takvi roditelji da se za posao vaspitačice (tete), koja ‘čuva’ njihovo dete, školuje 3 + 2 godine na? Znaju li da su vaspitačice (tete) visokokvalifikovane i da su edukovane da njihovu decu nauče osnovnim životnim veštinama, da decu socijalizujju, da ih pripreme za školovanje?

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA