Da li se sećate svog detinjstva?

Nosili smo ključeve oko vrata, kao pločice, išli  smo peške kući i ostajali tamo dok naši roditelji ne dođu sa posla. Prelazili smo ulicu u špicu,  preko prometnih raskrsnica kako bi kupili “cigarete” žvake i skupljali prazne limenke od gaziranih pića.

detinjstva

Igrali smo se na gradilištima u gomili prljavštine, nalazili kornjače i zmije koje smo čuvali  kao kućne ljubimce. Peli se na drveće, prljali, preskakali ograde komšijskih dvorišta. Praznike smo provodili bosih nogu, sa prljavštinom ispod noktiju. Skejtbord i roleri su definisali naše granice, često bi nas roditelji odbili kada bi zatražili da nas negde povezu. Bili su prezauzeti čitanjem novina, gledanjem serija i  ispijanjem piva sa komšijama.

Dolazili smo kući kad padne mrak, ni sekundu ranije.

Mi smo kasno dobili našu decu. Sada smo mrzovljni, neispavani četrdesetogodišnjaci. Kažemo da nam nije žao što smo odlagali roditeljstvo zarad karijere ili novca iako sada nemamo niti karijeru niti ušteđevinu.

Naša deca igraju šah, koriste tehnologiju, idu na balet, violončelo, plivanje, rođendane.. Iako to utiče na naše živote, mi insistramo na tome verujući da će im to pomoći da dobiju socijalna, intelektualna, konkurenta i kreativna iskustva.

Oni su retkost naših znamenitosti. Naši pupoljci, a kvalitet i  lepota  njihovog cveta zavisi od našeg vaspitanja.

Spavaju u našim krevetima do srednje škole.

Iako smo već sa 9 godina čuvali mlađu braću i sestre, našu decu sada čuvaju fakultetski obrazovane osobe koje su prošle kurseve, imaju preporuke, prave figure od papira uče našu decu filozofiji i Šekspiru.

Kada bi smo i bili lošiji u nekim igrama, nismo smeli da plačemo zbog toga, trebalo je da ojačamo i odrastemo. Nije bio važan pojedinačan uspeh, bio je važan tim.

Medalje, trofeje i  diplome  prekrivale su naše police i  pretvarale naše sobe u hramove nagrada za trud ili ponekad samo za pojavljivanje na takmičenju.

Jeli smo iz konzervi i kutija iz zamrzivača. Jeli smo pice i grickalice ispred TV-a koji je ima samo četiri kanala, ili tri ako pada kiša.  Jeli smo obojenu hranu sa aditivima. Nismo smeli reći svojim roditeljima koju hranu ne volimo.Posle obroka, vraćali smo prazne tanjire bez i  mrvice u njima jer bismo u suprotnom  slušali o gladnoj  deci u zemljama trećeg sveta. Ako ne pojedemo za večeru, to bi nas čekalo sledećeg jutra.

Sada kao  roditelji provodimo sate u kuhinji spremajući jela bez glutena, lokalna, organska, ručno rađena, bez hormona, etička jela.  Naša deca probaju vrhom jezika i ako žele mogu da ostave i bace ceo obrok.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA