Da li se menjamo?

Doto: Flickr

Juče izlazimo Doda i ja iz kuće. Kao i uvek, žurimo u vrtić a ona vuče ogromnu lutku. Već nervozna pitam moram li da vučem u svojoj torbi (veličine kofera za vikend putovanje) sve igračke koje imamo (obavezno nosim sa sobom plastične ključeve, mobilni, labelo i jedan zlatni autić) a ona meni odgovori da je petak. Ostadoh zbunjena i upitah je kako zna da je petak (ima dve i po godine) a ona objasni da sam joj rekla da se sutra ne ide u vrtić pa zna da je danas Dan želja i da može lutku Lenku da ponese. U trenu shvatih da je moje dete zrelije nego što ja mislim.

Hteli ili ne, deca nas neizostavno menjaju. Moji najbliži dugogodišnji prijatelji se još nisu ostvarili u ulozi roditelja. Naravno, oko sebe imam mnogo prijatelja sa decom ali to su oni koje sam stekla kroz svoju decu, ne oni koje sam birala samo po svojim merilima.

Setih se dana kada je bila Noć veštica, po mom skromnom ličnom mišljenju, običan komercijalizovan praznik sličan onom Danu zaljubljenih. Visim ja tako na svojoj omiljenoj društvenoj mreži i na svakom ćošku me spopadaju bundeve, slepi miševi i veštice. Bez obzira na moje mišljenje, shvatim da je to super, mladi ljudi bez porodičnih obaveza i treba da se zabavljaju i provode na taj način. Da li se dolaskom deteta na svet menjamo i mi ili samo naši prioriteti i navike ? Nekada sam morala da popijem bar jednu kafu posle posla sa prijateljima. Sada ne znam kada sam poslednji put popila kafu sa nekim bez deteta. Ipak se sećam, teško da tako nešto mogu da zaboravim, ipak se retko dešava. Nekada sam uživala u odlasku kod kozmetičara jer mi je kozmetičarka ujedno i prijateljica. Kada sam postala mama i odlazak kod kozmetičara postao je brzinska stvar. Prošle nedelje sam se usudila da isidoru povedem sa sobom prvi put. Posle sat vremena, dok mi je kozmetičarka čupala obrve, Isidora je udobno bila smeštena na moj stomak. Nekada je i tuširanje bilo ritual. Sada mogu da uđem u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba koja se za minut istušira. Svaka čast onom ko je izmislio mleko za telo koje se koristi pod tušem jer mi uštedi bar deset minuta svakoga dana. Zvuči smešno jer mi je nekada trebalo toliko vremena samo da smislim šta da obučem. Sada je bitno samo da je čisto i eventualno ispeglano. Naravno, oblačenje deteta predstavlja pravu inspiraciju. Torba mi je prava riznica. Ostaci Dodinih slatkiša, igračke, raznorazne koje su njoj potrebe a sam Bog zna za šta. Uvek sam nosila ogromne torbe a u njima gomilu stvari. Kada je Doda otišla na more bez mene, povadim ja stvari koje nisu moje i shvatim da je moja torba gotovo prazna. Osim telefona, novčanika, knjige, ključeva i maramica ja ne nađoh ništa. Čak ni hemijsku niti žvake. A da, našla sam neke flajere i plaćene račune. I naše odevanje je postalo nekako slično. Verovatno nesvesno biram iste boje, slične krojeve. Valjda tako smanjujem mogućnost „lupanja glave„ oko različitih izbora.

Ja sam inače mama štreber. Uvek razmišljam mogu li više ili bolje. Ako je sirup za jačanje imuniteta, ja prvo tri dana čitam forume, medicinska istraživanja ukoliko postoje za taj proizvod, konsultujem više lekara, eventualno farmaceuta. Ako kupujem nešto novo od kozmetike, ja prvo pročitam sastav, ako nešto ne znam šta je, ja izguglam. Nedavno kaže jedna moja drugarica, volela bih da sam kao one mame koje dođu od lekara i kažu da je doktor detetu prepisao NEKI sirup. Slatko sam se nasmejala i zapitala postoje li takve mame uopšte.

O frizuri da i ne govorim. Moja nekada savršeno stilizovana kratka plava kosa postala je duga tek toliko da se skupi u improvizovani rep. Šminka je postala jednostavna. Pun neseser iste a ja koristim samo puder, rumenilo, jednu te istu neutralnu senku i maskaru. Eventualno sjaj ali njega obično zaboravim da stavim. Pošto mi je sutra rođendan, staviću neki senku koja će biti u tonu, neću neutralnu. Bar za specijalne prilike. Knjige koje obožavam, sada čitam isključivo autobusu, jedina dobra stvar javnog prevoza.  Ovih dana i u slanoj sobi dok Doda gleda Pepu prase. Verovali ili ne, dnevnik sam počela da pišem sa osam godina i pisala punih šesnaest godina. Poslednji put sam ga pisala 02.01.2012. Dodu sam dobila dva dana kasnije.

Jedna od stvari koje moramo prihvatiti je ta da je šteta neminovna. Blokiran telefon (više puta pogrešno kucana šifra), karmin koji je završio spljeskan sopstvenim poklopcem, mleko za telo koje je završilo prosuto u kadi, ispisani zidovi, izlomljeni suveniri, razbijeno staklo mog omiljenog sata kao i moje drage naočare sa nekog putovanja. O flekama da i ne govorim. Garnitura nam je bila nekada svetlo siva. Sada, sada imam prekrivače. Ne da je sačuvam već da se fleke ne vide. Nekada sam znala i da hodam na visokim potpeticama.

Nije sve samo stvar vremena nego i stvar navike i posvećenosti. Ne smatram da ne treba svaka mama da ima vreme koje je posvetila samo sebi ali jednostavno, bez deteta više nismo kompletni pa se često čavrljanje sa drugaricom uz kafu pretvori u borbu sa detetom. Nedavno sam sa prijateljima počela da se viđam u igraonicama bez obzira imaju li decu ili ne.

 Sutra ću imati 27. Duvaću svećice sa mojom devojčicom, sestrićim i sestričinama. I ja ću se radovati kao dete jer uz decu i mi ostajemo deca. Da, dete nas svojim dolaskom menja ali je bitno da zadržimo svoju suštinu jer jedino tako ćemo biti najbolji za svoje dete.

mama Jelena Ješić