Da li roditelj treba da se umeša kada dođe do svađe na igralištu

Kada se dete posvađa sa drugom decom, teško je da se oduprete želji da zaštite dete. A često ne bi trebalo. Dr Emili Edlin, autorka bloga Pitaj svoju mamu kaže da ponekada ovakva situacije može da se pretovori u trenutak za podučavanje svih aktera.

Foto: Pixabay

Moj sin sada ima skoro 6 godina. Jednog dana posle škole igrao se sa starijom decom na igralištu osnovne škole. Penjao se na tobogan, a na sredini tobogana su sedela dva dečaka. Ova dva dečaka nisu išla ni gore ni dole, samo su tamo čekali neke  prijatelje. Moj sin je pokušao da ih zaobiđe, ali oni su ga gurnuli sa tobogana, pao je na leđa, glavu i laktove. Podigla sam sina i pomislila da li da vičem na drugu decu. “Zašto bi to uradila?” Tešila sam sina. Imali smo sreće da se nije ozbiljnije povredio. Druge majke nigde nije bilo, tako da niko nije čuvao tu decu. Kako da  kažem za incident? Da li da obavestim i školu?

Želim da se kažem, ali nisam sigurna šta da radim. Mogla je da bude gadna povreda, tako da ne želim da prećutim.

Često govorim, kao pokvarena ploča, roditeljima da se povuku iz konfliktnih situacija i puste decu da shvate teške situacije ili sama ili sa manje naše kontrole. Veliki izuzetak jeste kada je u pitanju bezbednost (fizička ili emocionalna, kada je u pitanju maltretiranje). Deca i nezgode idu pod ruku, tako da nećemo sprečiti povrede, ali možemo da iskoristimo slične trenutke da na njih ukažemo kako se ne bi ponovile.

U svom radu kao psiholog u dečjim bolnicama, videla sam iz prve ruke ishode sletanja dece pod određenim uglom od pada. Često samo centrimetri odlučuju da li će biti stvarno tragedija ili samo nezgoda. Ako bi dozvolila da mojim mozgom zavlada strah, nikada ne bih dozvolila svojoj deci da kroče na igralište. To bi rezultiralo drugom vrstom štete i ne možemo živeti u strahu od toga šta bi se moglo dogoditi. Ali delim ovo jer iako je vaš sin završio fizički dobro, u zavisnosti od visine tobogana, ovakav pad ga je mogao ozbiljno povrediti, zbog čega se slažem da treba da progovorite.

Zvuči kao da želite da budete sigurni da govorite na način koji neće biti shvaćen kao pritužba, koja bi verovatno bila odbačena. Nudim nekoliko saveta za proaktivnu komunikaciju iz perspektive sprečavanja budućih povreda, umesto reaktivnog načina fokusiranja na ono što se vašem detetu moglo dogoditi.

Druga majka
Svaki put kada dete čak i nenamerno dovede drugo dete u opasnost, to treba tretirati kao trenutak za učenje. Pretpostavljam da je gurač u vašoj situaciji impulsivno gurnuo vaše dete bez razmišljanja o tome kako bi to moglo da ga povredi, ali ono mora da bude svesno mogućih posledica na isti način na koji učimo decu da gledaju u obe strane pre nego što pređu ulicu. Stranac koji viče na njega može privući njegovu pažnju, ali on će najbolje naučiti od svog roditelja, pa bi  trebalo  da priđete njegovoj majci.

Prenošenje zabrinutosti sa roditeljima druge dece može biti nezgodno. Koliko dobro njih poznajemo i njihov lični stil roditeljstva što može uticati na to kako primaju našu poruku. Pitam se: “Da li bih želela da znam da  je moje dete to uradilo?” U toj  situaciji bi volela da znam. Ako znate majku ove dece, da li je poznajte dovoljno dobro da bi otvorili temu.

Pod pretpostavkom da bi većina roditelja želela da zna da  je njihovo dete umalo povredilo drugo rizičnim ponašanjem, mogli bi da počnete sa: „Ovo vam govorim jer bi želela da znam ako bi to bio moj sin.“ Jasno je da nemate kontrolu nad tim kako ona reaguje. Umesto da zamišljate najgori odgovor, zamislite najbolji: “Drago mi je što ste mi rekli! Razgovaraću s njim, veoma mi je žao. Kako je vaš sin?” Smatram to standardnim, ljudskim odgovorom! Bilo koja druga reakcija se ne odnosi na vas, i nadamo se da ćete moći da je pustite, znajući da ste uradili svoj deo.

Žalba ili obaveštavanje?
Nekoliko nedelja unazad sin mi je  pričao o nekim starijim dečacima koji su izgleda ciljali na njega na igralištu. On nije samo najmlađi u svom razredu, već je i fizički mali, pa je to jedna od mojih briga prilikom polaska u osnovnu školu. Jedan od mojih roditeljskih ciljeva je da ne budem „taj roditelj“ koji preteruje i žuri da spase svoje savršeno sposobno dete.

Ali odlučila sam da ovo uznemiravanje na igralištu opravdava intervenciju odraslih zbog neravnoteže snage i veličine. Kada sam obavestila njegovu učiteljicu, zahvalila mi je i obećala da će obratiti pažnju. Nikad više nisam čula za to, a on je  izrastao u društveno nezavisnog i sposobnog učenika drugog razreda, iako je još mali.

U uzrastu vašeg sina, on je na slabijoj strani i potrebna mu je podrška odraslih. Čini se da se u školi više fokusiraju na bezbednost nego kada smo kao deca trčali po igralištu, pretpostavljam delimično zbog  odgovornosti, ali i zbog veće svesti o važnosti da se učenici osećaju bezbedno u školi. Deljenje ovog incidenta sa vašim školskim osobljem moglo bi ih navesti da sa svim učenicima pregledaju bezbednost na igralištu. Ne želim da osuđujem ove druge dečake prestrogo jer je ovo bila loša odluka u deliću sekunde, ali ako se desi, treba da postoji svest da ova deca dovode drugu decu u opasnost i škola bi trebla da bude svesna toga i da poveća nadzor.

Iz moje perspektive, komunikacija sa školskom administracijom čak i putem e-pošte bio bi čin informisanja, a ne žaljenja.

Donja granica
Koliko god da ne želimo da se zadržavamo na tome šta je moglo da se desi prilikom guranja vašeg deteta na igralištu, skretanje pažnju drugog roditelja na to i škole,  na kraju bi moglo da stvori veću bezbednost za sve. Na sreću, vaš sin je fizički nepovređen, što vam može pomoći da ovim komunikacijama pristupite smireno u proaktivnoj meri, a ne sa okrivljavanjem i osudom. Nesreće se dešavaju. Deca su impulsivna. Ali tamo gde možemo da povećamo bezbednost, kao odrasli, treba da uradimo svoj deo.

Dr Emili Edlinn, je majka troje dece iz Ouk Parka u Ilinoisu i klinički psiholog u privatnoj praksi specijalizovana za rad sa decom i adolescentima.

Parents

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA