Da li ljubav ulazi preko usta?

Naša deca su deblja nego roditelji kada su bili njihovih godina. Gojaznih školaraca je sve više. Uzroke treba tražiti u masnoj i kaloričnoj hrani koju deca jedu (i piju), ali i u psihološkim faktorima.

Poremećaji ishrane su  ozbiljne bolesti s psihološkom pozadinom, čije je lečenje često dugotrajno i teško, i zahteva angažovanje pedijatra, nutricioniste, psihologa, a nekad i psihijatra. Prvi uslov je da poremećaj – gojaznost deteta bude prepoznat od strane roditelja. Svako oklevanje oko tretmana gojaznosti je nepoželjno, jer se bolest teže leči i traje duže.

Najnovija istraživanja pokazuju da gojaznost kod dece nije jedinstveni entitet. Ne postoje dva ista buckasta mališana. Govori se o sindromu noćnog jedenja, sindromu kompulzivnog jedenja, mladalačkoj gojaznosti (udruženoj sa hormonalnim problemima), reaktivnoj gojaznosti (koja je najčešće u vezi sa depresivnom reakcijom i javlja se posle stresnih situacija). Dakle, potreban je individualni, personalizovani pristup, ali i uključivanje roditelja, posebno majke, jer su deca jos uvek nedovoljno zrela da bi samostalno uvela kontrolu nad unošenjem hrane.

U psihološkoj literaturi, kada je reč o poremećajima ishrane,  često se spominje dijada majka-dete. Majke gojazne dece se opisuju kao nedovoljno sposobne da razlikuju napetost dece stvorene glađu ili napetost koja je stvorena emocionalnom tenzijom. Pokazalo se da ne vide depresivnost, tugu, potištenost, bes ili visoku anksioznost kod deteta. Dakle, ne treba uvek, na svaku dečju potrebu odgovarati hranom.

Emocionalni, ali i porodični problemi se mogu  „rešavati“ prekomernim uzimanjem hrane, anksioznost (napetost) se može „gasiti“ čestim unošenjem slatkiša, a „emocionalna praznina“ se takođe može  „popunjavati“ na isti način.  Znači, dete objektivno nema potrebu za hranom, nije gladno,  već  hranu koristi kao odgovor na neprepoznate emocionalne potrebe ili stanja (u pozadini: „glad za ljubavlju“ ili npr. visoka napetost). Ali, posle toga debeljuce se osećaju loše, osećaju stid i krivicu zbog gubitka kontrole nad sobom, nezadovoljne su sopstvenim telom i izgledom ( tzv. „telesnom šemom“). Često razvijaju dismorfofobicne smetnje (izrazito nezadovoljsvo nekim svojim delom tela – „debelim“ nogama, nosem, ušima, celulitom, bokovima…), kojima se fokus prebacuje na telesnost, bez uvida u psihološke razloge nezadovoljstva sobom.

Debeljuce imaju karakteristično ponašanje: povlače se i klone se  vršnjaka jer ih nazivaju pogrdnim imenima, ne žele da se skinu pred drugom decom, izbegavaju časove fizičkog vaspitanja i fizičke aktivnosti uopšte – jer im je i  objektivno teško da se kreću i brzo se zamaraju.

Stavovi prema debeljucama u socijalnoj sredini više nisu pozitivni. Mišljenje da je buckasta beba ujedno i zdrava beba davno je palo u zaborav.

Roditelji i rodbina, iz najboljih namera,  mogu grubo ukazivati na probleme sa viškom kilograma, pa čak i celokupna porodična dinamika može biti fokusirana na gojazno dete (pri tome se obično vešto zaobilaze drugi porodični problemi, a debeljuca postaje centar oko koga se „vrti“ porodična dinamika, ili patologija).  Tako se ulazi u začarani krug gojaznosti, niskog samopoštovanja i samopouzdanja, izbegavajućeg ponašanja u odnosu na drugu decu, tuge, nezadovoljstva, besa prema sebi i drugima…

Kako iz tog začaranog kruga izaći?

Postoje neki opšti postupci koji su vise „tehničke“ prirode:

  • Ograniči se mesto i vreme uzimanja hrane (predlog je da to bude uvek isto mesto).  Što se vremena tiče, slično je kao kod „uobročavanja“ bebe.
  • Ograniči se broj obroka dnevno (smanjujemo postepeno do određene mere – npr. tri obroka dnevno)
  • Hrana ne sme da bude nadohvat ruke
  • Eliminisati sve aktivnosti koje prate hranjenje (gledanje TV-a, komjuter)
  • Definisati vremenski okvir hranjenja (npr. 15 minuta, jer debeljuce uglavnom jedu brzo i halapljivo)
  • Uvesti pauze – „jedeš, pa staneš“
  • Obraćanje pažnje na ukus i miris hrane
  • Sporo i svesno žvakanje, a ne gutanje i „proždiranje“.
  • Dete uzima hranu iz manjih posuda, jer tako izgleda da ima vise hrane
  • Kod starije dece se koristi „vođenje dnevnika“ – sami zapisuju vreme uzimanja i vrstu hrane. Beleže i situacije i raspoloženja koja se eventualno stimulisala uzimanje hrane („nervozna sam, pa sam pojela celu čokoladu“).

Roditelji bi trebalo da znaju da kada se njihovom buckastom detetu prijede nesto, a objektivno nije gladno, da ga preusmere da radi nesto drugo, korisno. Poenta je da se nepoželjno ponašanje zameni korisnim. Priča nije devoljna, potrebna je akcija. Gubitak kilograma je sam po sebi nagrada, a ništa ne leči kao uspeh.

Kako podići samopouzdanje buckaste dece?

To je mnogo  dugotrajniji i mukotrpniji „posao“ u odnosu na „tehnička uputstva“ koja dovode do brzih rezultata. Samopouzdanje je veoma važno, ako ne i ključno  za pravilan psihički rast i razvoj deteta. Ako dete biva omalovažavano i vređano, ono ne može da stekne samopouzdanje, a ako nema samopouzdanja ne može pravilno da odrasta  i postiže željene rezultate.

Fascinantna je njihova promena kada sretnu nekoga ko ih uvažava. Ne smemo zaboraviti da dete u bilo kom uzrastu traži uvažavanje, jer to podstiče dete da se ponaša i deluje u pozitivnom i afirmativnom pravcu.

Samopouzdana deca su optimistična, lakše podnose neuspehe, ne odustaju, ne povlače se pred preprekama, manje su ranjiva. Logično je da je kod gojazne dece narušeno samopouzdanje. Zato je potrebno primetiti i pohvaliti svaki trud i motivaciju da se koriguje. Broj kilograma je samo spoljni reper, koji nije presudan u borbi sa viškom kilograma. Po pravilu gojazna deca osećaju da nemaju kontrolu nad sobom, pa im je neophodna vaša podrška i pomoć. Podržavajte trud, izdržljivost, upornost i istrajnost, jer su to putevi ka uspehu i samopouzdanju.

Uključite dete u aktivnosti gde se ne očekuje kompeticija, već saradnja sa drugima. Gojazna deca sa niskim samopouzdanjem su dobri „pomagači“. Zajednički nađite neku blagu fizičku aktivnost (ples, folklor) koja ne zahteva takmičenje, poređenje sa drugom decom i otkrivanje tela. Važno je da se dete opusti, ohrabri, osamostali. Prihvatite dete sa svim manama, snizite očekivanja jer su možda preterana, a ako su preterana, samopouzdanje pada.  Prepoznajte potrebe i želje deteta. Primetite  i pohvalite uspeh, a ne reagujte samo kada je neuspešno. Važno je da se osećaju voljeno i prihvaćeno.

Marijana PetrovićAutor: Marijana Petrović

diplomirani psiholog, specijalista medicinske psihologije.

Uže područje rada – deca, adolescenti i porodica.
Od stručnih edukacija ima završenu psihoanalitički orjentisanu psihoterapiju dece i adolescenata, mentalnu higijenu razvojnog doba, osnove porodične kao i REBT terapije namenjene deci i adolsecentima.
Preko dvadeset godina radila na Vojnomedicinskoj akademijina Kabinetu za psihijatriju i Dečjem dispanzeru.
Stručni je saradnik i autor psihoedukativnih članaka u časopisima „Moj pedijatar“ i „Zdravo dete“ i "Pedijatar"

Kontakt telefon: 063/80-74-958

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA