Čudo od deteta

Kaže mi moja majka – ti si bila čudo od deteta. Možda i jesam. Živeli smo u inostranstvu. U školu sam pošla sa nepunih šest godina. Jezik nisam govorila, ni reč. Na kraju prvog razreda bila sam najbolji đak u odeljenju.

Realno, ne mislim da sam bila posebna. Jednostavno sam se našla na pravom mestu u pravo vreme i inhalirala sam sve te nove informacije, deca tako uče. Uvek sam bila dobar đak. Ne najbolji, bilo je tu i petica i četvorki. Nisam bila štreber. Učila sam kampanjski a dobro sam se snalazila po raznim školskim sistemima i preprekama.

Moja ćerka je sa sedam godina pošla u prvi razred lokalne osnovne škole. U današnje vreme je školovanje predmet ozbiljnih rasprava. Gde upisati dete? U privatnu školu, ako ste u mogućnosti? Ili u državnu, po principu, najbliža škola je najbolja škola? Naslušala sam se kojekakvih priča o jednima i drugima. Presabrala i presekla. Idemo u školu koja nam je iza ćoška. Da li je idealna? Sigurno nije. Ali deluje pristojno, a to je kraj u kome ona odrasta. Tu su deca s kojima će se družiti, to je njena realnost. I treba da se u tu realnost uklopi. I treba da nauči šta je šta i ko je kakav, jer svega ima na ovom svetu. Štitiću je koliko god budem mogla, ali nisam sigurna treba li da decu previše štitimo.

U „moje vreme“, roditelji nisu ni znali šta im deca uče. Moji pojma nisu imali, niti bi znali kako da mi pomognu da je trebalo. Tu i tamo bi neko dete moralo da ide na dopunsku nastavu ili privatne časove, i to je bilo to. Meni fizika i hemija nisu išle, priznajem, ni pored dodatnih časova.
Ali, vremena se menjaju. Drugarice koje su rodile pre mene pričale su mi o privatnim profesorima, borbi za ocene, dodatnim aktivnostima, o razvoženju na sport, balet, jezik, u muzičku školu… Sve mi je to zvučalo apsurdno. Već me je tada glava zabolela.

A sada je izgleda na nas došao red.

Moja majka smatra da sam ja bila čudo od deteta. Valjda je za svaku majku sopstveno dete čudo. Moja ćerka je za mene čudo jer je rođena onda kad joj se više nisam nadala, kada su svi, pa i
ja lično, smatrali da je za roditeljstvo prekasno. Čudo je jer je mila, i
pitoma, i čarobna, i zabavna. Čudo je jer je mnogo dobra, predobra. Čudo je jer
je podižem
sama u vrlo komplikovanim okolnostima, a ona je –
divna.
Da li će ona biti čudo od deteta i kada je škola u pitanju?

Zaprepastila sam se kad sam se svojim očima uverila šta sadrže knjige za prvi razred. Bukvar još nekako, red je da nauče sva slova i da vežbaju tečno čitanje. Kaže moja majka – ti si već sa pet godina čitala sve što bi ti došlo pod ruku. A ja, kad čujem ćerku kako sriče slovo po slovo, pa se iznervira pa baci knjigu i prikuka – „mama, hajde ti čitaj“ – nije mi svejedno.

Da li previše očekujemo od naše dece? Smatramo li da treba da nas prevaziđu? Ili je u redu da jednostavno budu dobri ljudi, pristojni i pošteni, a sreća će već nekako doći.

Da li ja od moje ćerke imam prevelika očekivanja? Možda je ona sasvim prosečno malo biće. Ne bih da budem jedna od onih dominantnih majki koje sopstvene ambicije projektuju na deci.

Matematika – sa nevericom proučavam gradivo za sedmogodišnjake. Svega tu ima, pa čak i jednačina sa nepoznatima. I opet se pitam, da li je moje dete čudo od deteta koje će jednostavno i spontano da upije svo to novo znanje, ili će biti napeto.
Napeto je. Nije da ne razume, ali izgleda da moram da povisim ton da bi se fokusirala. U suprotnom se zavali u stolicu ili legne na sto, prevrće očima, kuka da joj se spava i tome slično. Razumem je, nakon 8 sati u klupi, želi da se igra. Umesto toga, teram je da ponovo sedi i gleda one iste zadatke koje tog jutra nije umela da reši.


I opet se pitam, da li od naše dece očekujemo previše? Da li nam je školski sistem adekvatan i kvalitetan, da li je metodologija prilagođena njihovim detinjim glavama?

Kraj prvog polugodišta. Otišla sam po đačku knjižicu. Odslušala učiteljicu koja je objašnjavala kojim brojčanim ocenama odgovara opisno ocenjivanje.
Uzela sam knjižicu, letimično pogledala.

Ok, ovo je tek prvo polugodište prvog razreda, prvog u nizu koji nam se preteći smeši.

Ćerka mi je pohvaljena iz likovnog, muzičkog, fizičkog i engleskog.

Što se ostalih predmeta tiče, ocenjena je sa „radi uz pomoć“ i „javlja se povremeno“. Valjda su to nekakve četvorke, nisam sigurna.

Da li sam bila razočarana? Da i ne. Tako nešto sam i očekivala, imajući u vidu njenu nezrelost i nespremnost da dodatno radi kod kuće.

Da li su te prve ocene važne? Majke čija su deca bolje prošla pokušavaju da me uteše. Kažu, to je tek početak, to je smernica za dalje. Biće bolje.

Da se ne lažemo, jesam bila malo razočarana. Po knjižicu sam otišla sama. Gledala sam ponosna lica roditelja čija su prisutna deca pobednički mahala knjižicama.

Ja koja sam, kažu, bila čudo od deteta, u sebi sam se grizla. Ipak, kad sam malo kasnije ćerki pružila tu njenu prvu knjižicu sa prvim ocenama u životu, na licu mi je bio širok osmeh.

Gledala me je uplašeno.

„Šta piše, šta je učiteljica napisala? Jesam li dobila petice?“

Moje pile, moje malo majmunče, kako je iz milošte ponekad zovem, pojma nije imala.

„Učiteljica je napisala da si odličan đak, sve je super. Samo bi morala malo češće da se javljaš. Osim toga, odlična si, bebo moja. Bravo!“

Eto. Nismo svi isti. Ali biće bolje, ovo su bile tek smernice za njen dalji rad. Biće bolje, a ja ne smem ni jednog trena da izgubim iz vida da je za dete najvažniji posvećen roditelj koji će ga naučiti pravim vrednostima. A ocene će doći. Valjda.

 

 

 

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA