Čekajući bebu…

Svih ovih godina do sada, i sama sam bila i osećala se kao dete. Sa decom radim, deci se najviše i najiskrenije radujem i sa njima uvek uživam i nikad mi nisu teški, naporni ili dosadni.

Naprotiv, iskreniji su i plemenitiji, i nas “velike” podsećaju na neke stvari koje smo možda u žurbi da odrastemo , zaboravili. Jer sam to i ja,veliko dete. Iščekivala sam Novu godinu čak i u danima kad sam uveliko “znala” tu najveću misteriju detinjstva, koju neću sad da otkrivam, jer možda idalje u nju verujem, a možda samo neću da kvarim. 🎄Znala sam uvek da će poklon ispod jelke čekati, samo je bilo pitanje koliko će ih biti. 🎁 Bilo kako bilo, da mi je neko prošle godine rekao da ću ove zaljubljeno gledati u svoj stomak ( a ne samo u Aleksandra 😍🤷‍♀️😆) ne bih mu verovala! Ipak, tako je.

Ove godine zaljubljeno gledam u svoj stomak, pričam sa jednim malim bićem koje unutra raste i pevušim mu sve pesmice koje sam tri godine unazad pevušila nekoj tuđoj – a mojoj- deci, u jaslicama. Radujem mu se, osluškujem i osećam male pokrete koji se javljaju iznutra..nekad jače, nekad slabije ..OD NEDAVNO su sve jaci i sve ucestaliji, kad pojačam muziku, kad spustim ruku na stomak, kad pevušim, kad pricam, kad se smejem.. Ne znam sta me ceka, znam samo po onome sto sam slusala od zena koje su vec jednom prosle kroz to, ali cekam sa tolikim uzbudenjem da to ne umem ni da opisem. E sad, nije ni cekanje nekad bas jednostavno.. Pogotovo kad postanete svesni u jednom momentu da zivot tog malog bica unutar vas, zavisi bas od vas.. Pa vas, kao mene, bude strah.

Nedavno mi se desilo da nisam osećala bebu ceo dan, naravno, odmah sam otrcala kod lekara.. Na srecu, sve je bilo uredu, doktor je rekao da je normalno da se primire pred kraj.. Ali svakako, ne bih mogla da ne odem i ne prekontrolisem se. Doza straha je postojala uvek, od pocetka trudnoce. I uvek ono preispitivanje samog sebe. Hocu li moci? Hocu li se snaci? Da li cu umeti ja to dovoljno dobro? Da li ce porodjaj prpoci kako treba?

Ono sto zasigurno znam je to da ne smete dozvoliti da vas plaše, i nemojte slušati ružna iskustva koja vam pričaju, a pričaće vam. Uvek će se naći neko ko ne veruje epiduralu, ko ima strah od carskog reza, od nebudjenja iz anestezije, itd. Ne mislite o tome. Razmisljajte pozitivno. Iščekujte sa radošću ,sto više možete. To je vaša beba. Plod vase ljubavi. I bice sve dobro jer  ste vi jedna jaka i hrabra zena.. Samo mislite na to , da su sve zene kroz to prosle. Ja se time vodim, i sve su se bebe rodile i ”izasle” .. Neka malo ranije, neka dan,dva,pet, kasnije,,ali su izasle, i sve su uveselile i ulepsale zivote svojim roditeljima, bakama,dekama,tetkama, sestrama..Ne znam kako provodite vase cekanje,ili kako ste ga provodili, i koliko puta ste bili u situaciji iscekivanja svoje bebe.. Ono sto mi svih ovih devet meseci daje snagu je pomisao da cu uskoro svoju bebu imati u rukama, da c u moci da je zagrlim,poljubim i pomazim, i da cemo sa njenim dolaskom, poceti da stvaramo neke nove uspomene.
Nasa beba odlučila se za “April u Beogradu”, što će reći, za neki dan bi trebalo da stigne,  ali svakako je u pitanju jedno veliko jedvačekanje. Treme i straha jos uvek nema,okej,možda malo, ali vise od tog bola za koji kažu da postoji ali da se isto tako odmah zaboravi kad vam se oči susretnu sa očima tog malog bića..ali se trudim da mi to ne remeti dane i noći. Uživam ,i čekam. Biće sve dobro. Mora. Svako čekanje se isplati. A ovo je, do sad, najlepse.  😋

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA