Borba mog osmogodišnjaka sa školom

Deca se nisu mnogo promenila u poslednjih 150 godina; naše društvo jeste. Dakle, mom sinu i dalje treba kretanja, mnogo više nego što današnji obrazovni sistem nudi.

dete skola px

Deca se nisu mnogo promenila u poslednjih 150 godina; naše društvo jeste. Dakle, mom sinu i dalje treba kretanja, mnogo više nego što današnji obrazovni sistem nudi. Njegov san nije da provodi dane zatočen sa još 20 takođe zatočene dece u učionici. Čak ih ne puštaju napolje kada je vreme nešto hladnije ili vlažnije. Tada se od njih očekuje da i na odmorima sede mirno u biblioteci ili stoje u holu.

Pre stopedeset godina, moj sin bi bio smatran idealnim dečakom. Vredan je, aktivan poslušan. Danas, on to uglavnom nije, smatraju ga nestašnim i čak nedovoljno vrednim jer gledaju njegov uspeh u školi. Dakle, u skladu sa očekivanjima savremenog obrazovnog sistema on je skoro problematičan.

Razumem da među silnim promenama koje su se dogodila preovlađuju blagostanje, jednakost rasa, polova i naroda, vodovod, antibiotici i ko zna kakve sve tehnologije.

Ali u isto vreme, mislim da je naš trenutni pristup obrazovanju krut i uštogljen, i da ne poštuje potrebe dece, posebno potrebe naših momaka.

Momci danas nisu fundamentalno drugačiji od dečaka pre 150 godina. Ipak, danas su ograničeni na učionice i očekuje se da ostanu u njima najveći deo svog dragocenog detinjstva koje vapi za fizičkom aktivnošću, zabavom i avanturama. Tako da, pored svih obaveza, naši momci još moraju da se bore i sami sa sobom i svojim potrebama, što direktno znači – protiv svoje prirode. Zbog toga mnogo više momaka odustaje od daljeg školovanja.

Momci prosto odustaju od dalje borbe sa samima sobom i idu linijom manjeg otpora. Dalje obrazovanje zahteva još sedenja i još učenja , a to je za njih nepodnošljivo.

Jedino o čemu mislim, nisu ocene mog sina i njegov uspeh. Mislim samo o tome da mu školski sistem, takav kakav jeste, ne slomi srce i ne ubije duh vedrog deteta. Ne ostaje mi ništa drugo nego da mu obrišem suze, odem kod učiteljice na razgovor i pustim ga “na slobodu” kad god smo u mogućnosti da vreme provodi napolju.

Isto tako, pišem ovaj tekst kao podršku svim drugim roditeljima dečaka, da znaju da nisu sami! Želim da znaju da problem nije njihov sin, već sistem koji nije prilagođen deci u razvoju a posebno dečacima.

Piše: Dženifer Fink

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Vašington post  /Detinjarije

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA