Bucibucigiligili

Odnosno, nema ona ništa protiv dece, ali je deca jednostavno ne zanimaju. Kada vidi bebu ili slatko malo dete, ne oseti poriv da se nasmeši, da priđe i kaže ono klasično žensko bucibuci viidi što je slatka bebaaa… Ravnodušna je.

Eto, tako stvoje stvari. Ne loži se na tuđu decu, i zato misli da ne želi ni da jednog dana ima neko svoje.

Ja to razumem.

Ja sam bila takva, ja sam i dalje takva.
Ne bacam se na svako dete u prolazu. Ne mislim da su deca po definiciji preslatka i neminovna.

Ali eto, imam svoje. I to moje volim najviše na svetu.

Pokušala sam da joj objasnim tu kontradikciju. S jedne strane, nisam bila od onih koje su maštale da što pre zasnuju porodicu i guraju kolica. Nisam ljuljala tuđu decu, nisam se oduševljavala. Nisam grabila tuđu decu, nisam pričala o tome kako jedva čekam da rodim svoje. Nisam razmišljala o deci. Kad bude, ako bude, biće, to mi je bila filozofija.

Razumem stav da deca ne moraju biti svrha života. Meni je to sasvim ok. Prvo, nismo svi isti, i to je divno. Raznolikost karaktera, shvatanja, temperamenata, čovečanstvo čini fantastičnim. Zatim – a šta ako žena ne može da rodi? Ima zdravstveni problem, ne može. Znači li to da njen život nema smisla, da je bezvredna? Taman posla. Niko ne treba nikome da sudi. Rađanje je neki put stvar sudbine, neki put odluke. Ali pre svega, to je najličnija stvar na svetu. Pitati ženu zašto nema decu, i kada planira, to je za mene čist primitivizam.

Dakle, ja sam prema deci bila manje više ravnodušna. Htela sam da imam svoje, ili svoju, ali se nisam previše udubljivala u to pitanje. Vreme je pokazalo da odlaganje odluke nije bio najpametniji potez, ali to je već druga tema.

Ja se ne ložim na tuđu decu. Samo na svoje, ovo jedno jedino što sam rodila kada to više nisam ni očekivala.

Ali nisam se promenila, roditeljstvo me nije promenilo. Nisam bila od onih majki što je nosala bebu i govorila bucibucigiligili… Nisam smatrala da je najlepša i najpametnija i naj naj na svetu.

Rodila se sitna, imala je 2 kile i 400. Morala sam da je hranim na dva i po sata, danju – noću. Od umora nisam znala gde udaram. Lepo je ona prihvatila flašice (ne, nisam dojila, nisam imala mleka), brzo se ubucila do te mere da u jednom periodu nije imala vrat. Glava joj je rasla direktno iz ramena. Kasnije je i taj nedostajući vrat izrastao, a sada je, pak, premršava.

Ja svoje dete obožavam, ali i dalje nisam bucibucigiligili majka. Nežna sam noću, dok spava, kad pokrivam mršave noge i prevelika stopala (joj valjda neće biti velika kao moja) koja vire ispod pokrivača. Nežna sam dok sklanjam jastuk ispod njene usnule glave, jer joj se previše znoji.

Inače, ja sam nemilosrdna majka koja ćerku tera da pojede sve iz tanjira i svetlo gasi tačno u pola devet. Ja sam surova majka koja u kući ne drži sokove ni čokoladu, a za čips kaže da je đubre. Ja sam grozna majka koja ćerku češlja i ne obazire se na njeno skvičanje i ciku (mamaaa, čupaš meee, pustiii meee); još gore, na kukanje zbog češljanja nudim – šišanje.

Eto. Izgleda da nisam klasična majka, ali svoje dete volim isto kao i sve one koje ljubav iskazuju javno i glasno.

Sluša me koleginica i smeje se. Upravo je kupila dve prelepe haljine i sprema se za letovanje za dečkom. Zadovoljna je svojim životom, i to je ok.

Nisu deca svrha ni suština života. Ali nisu ni smetnja. Istina je da je sa decom budžet za haljine i putovanja nešto skromniji. Ali to ne znači da rađanjem žena mora da postane neko drugi, da se pretvori u bucibucigiligili robota koji će da šeta u staroj trenerci i priča samo o bebećim temama.

Ja i dalje volim stvari koje sam volela pre deteta. Želim, volim – nove haljine i uzbudljiva putovanja. Ali sada volim i Nju.