Foto: Privatna arhiva
Sada, u ovim godinama više je poznanstava, manje prijateljstava. Ali ona koja postoje su iskrena i prava. Pre dvadeset godina sam upoznala mog prijatelja, zvanog Najbolji, sa velikim N.
Danijel je u našu školu došao iz Zemun Polja. Pre toga je bio u Jagodini a izbegao je iz Hrvatske. Nismo se mnogo družili u osnovnoj. On je oduvek bio dečko za primer a to nije bilo ‚‚in‚‚. Ali uvek mi je bio među dražim prijateljima. Po završetku osnovne svako je otišao svojim putem. Dok jednog dana u čuvenom autobusu 511 nismo se sreli a meni je ispod jakne virio šal Real Madrida. On je bio oduševljen jer sam se ja uz zeta zaljubila u fudbal i tako su počeli naši višesatni razovori. Tada smo ‚‚kliknuli‚‚. Onda su došle raznorazne faze. Moja opsesija baletom, njegova istorijom. Izazov da li da nastavi medicinu ili možda da upiše istoriju. I uvek smo bili jedno drugom rame za plakanje (više on meni nego ja njemu). Danijel potiče iz jedne divne porodice, porodice kakvu nikad nisam srela. Sa ukorenjenim porodičnim vrednostima, sa visokim moralnim načelima. Danas je i Danijel u braku sa isto tako divnom mladom ženom i gotovo sam sigurna da kada prošire porodicu takvo vaspitanje će preneti na potomstvo. On nikada nije čuo povišen ton svojih roditelja (iako i sam kaže da ne znači da se nisu posvađali). I jedna misao koja me je oduševila kada je rekao da misli da mama njega i sestru voli najviše na svetu a da tata najviše voli mamu. I da je zato njihova porodica tako stabilna.
Kada sam prolazila kroz mučan razvod, bio je tu. Kada sam ostala sama sa Dodom bio je tu da mi pomogne oko svih muških poslova. Kada mi je deka umro prvi se našao tu. Kada sam pretrpela porodično nasilje, bio je tu da me trgne. Nekako svoj život nisam mogla da zamislim bez njega. Ali kako je završavaš medicinu a živeo u Srbiji znala sam da će uskoro Nemačka biti njen dom.
Sećam se i danas dana kada je došao sa suprugom da se vidimo. Otišao je nasmejan. Ja nisam to bila. Nisam mogla da zamislim da se deo mene otkida i odlazi. Da nikada više neću moći samo da pozovem i kažem da prošetamo jer mi treba. Naše šetnje su bile moje terapije. Krenemo na Noć muzeja sa sve razrađenim planom i završimo na Kalemegdanu. Krenemo u bioskop i završimo u poplavljenom autobusu zaglavljeni satima dok dečko pored pušta monofone melodije na telefonu.
Videli smo se pre tri dana. Prvi put sam otišla u kafić od kad sam se porodila drugi put. Sedeli smo satima a da nisam primetila. Posle mi je bilo toliko žao što bar jednu fotografiju nismo napravili ali naprosto nije bilo vremena. Danijel sada živi u Minhenu, lekar je kao i njegova supruga. Tako ga je premalo u mom životu. Hvala Bogu na modernim tehnologijama ali kada ne mogu da ga zagrlim, nekako je sve besmisleno.
Toliko smo planova uvek imali. Previše neodgledanih filmova, previše neispričanih priča. Previše mesta koje smo trebali da posetimo. Uvek je bio samokritičan a ja sam uvek verovala u njega. Znam i sada da će biti odličan kardiohirurg. I ako on nije uvek siguran, ja jesam. Svi znamo da je put lekara jako težak i da dok postigne nešto već si zašao u neke godine. Meni je krivo što je meni stanje u zdravstu odvelo najvećeg prijatelja.
Sećam se svog venčanja. Bila sam tako srećna. Ali nepotpuna. On nije mogao da bude tu. Ni kada sam dobila drugo dete, nije bio tu. Ali je bio uvek tu, u svakoj mojoj krupnoj odluci. Grešila sam puno puta ali grešaka bi bilo mnogo više da nisam imala njega kraj sebe. Nekada sam čak mislila da sam zaljubljena u njega. Nije to bila zaljubljenost već potpuno oduševljenje ljudskim kvalitetima jedne osobe.
I kada sada pogledam, zdravlje, porodica i prijatelji su jedine istinske vrednosti na ovom svetu. I zato Najbolji, svaki put kad se nasmeješ, seti se da se raduje neko Tvojoj sreći. Kada ste poslednji put rekli svojim prijateljima da ih volite pa čak i ako se podrazumeva ?
P.S. Ne samo da su moguća muško-ženska prijateljstva već su i najkvalitetnija.
Komentari 0