Otac ili tata

Samohrana majka sam postala mislim onog trenutka kada sam ostala trudna. Iako sam bila u braku sa Isidorinim ocem i ako je Isidora kasnije došla na svet, ja sam ranije postala samohrana majka.

Ona je od prvog dana navikla da je mama sve. Kada padne da je podigne, da promeni pelenu, nahrani, uspava, odvede kod lekara. Da kupi, napravi. Da obezbedi svaki dinar koji uđe u kuću. Da plati svaki račun, nabavi ogrev, kupi hranu, odeću, plati vrtić, sportić, plivanje. Da bude svemoguća. Uskakala je moja porodica što nije uvek izvodljivo jer smo živele same. Tata nije ni uskakao. Tata nije imao nikakvu obavezu. Ni finansijsku ni logističku, ni emotivnu. Tata nije bio muška figura. Tu ulogu je igrao teča.  Tata više nije bio tata. Bio je otac…

Onda se pojavio on. Kratko je bio Željko. Godinama je već tata. Spontano sasvim je to postao. Jer je on bio ono što tata treba da bude. Podrška, oslonac, neko ko se šali. Neko kome ništa nije teško.

Tata je, mislila sam neko ko vodi dete na fudbal i ako je devojčica, neko ko je dobar policajac, neko ko razmazi ćerku… Neko ko hoće da reši sa ‚‚onim dečakom‚‚ iz drugog odeljenja što vuče njegovu ćerku za kosu. Neko ko ima strpljenja. Kažu da su ženska deca vezana za očeve. I Isidora je, za tatu. Ta lepa i blaga reč. Jer otac i tata više nisu isto bar u našem slučaju. Jer oca nije videla bezmalo dve godine, a tata je ceo svet. Doduše, sad sa tatom nije u ljubavi jer je malo smara oko domaćeg.

Odavno je prošao period kada je Isidora govorila kako ima dva oca. Jednog dobrog i jednog lošeg. Koliko god to surovo zvučalo u našoj kući se govorila istina i sve se nazivalo pravim imenom. Ne mislim da je to loše za moje dete. Svu ljubav je dobila ali i priliku da shvati da su drugačiji ljudi sastavni deo puta koji je pred njom. Nisam ogorčena majka, nemam ni potrebu da budem. Nije me muž ostavio zbog mlađe a ja ostala isfrustrirana. Meni je život doneo divnog čoveka i priliku da budem srećna. Ali me neprestano nervira to da „mi nekom pripadomo po zakonu‚‚. Isidora je nedavno pitala zašto ona ne može da nosi prezime tata Željka kada je njegova ćerka. I zašto ona nema plave oči. Nisam znala adekvatan odgovor. Za ovo drugo je rano da objasnim, za ovo prvo sam jedino mogla da kažem da se strpi još koju godinu.

Sa jedne strane samohrano roditeljstvo mi je donelo divan odnos sa mojim detetom, usmerenost jedne na drugu, nezamenjivost. Ipak ne bih se bunila da sam imala neki trenutak predaha. Da sam mogla da odem negde na dan, da je ona otišla bar nekad kod oca na vikend. Da sam za sve ove godine dobila bar neku alimentaciju. Ni sud nije uspeo da reši to pitanje pa sam i od toga odustala. Novac jeste njeno pravo ali sud neće nekog naterati da bude otac.

Ono što mi smeta su te pravne stvari. Što tata Željko ne može ništa da potpiše umesto mene pa sam se mnogo puta ja sa bebom vukla do vrtića da to završim jer on nije biološki. To biološki tako zvanično zvuči. Mada, kada se ta reč i izgovori shvatiš da takav otac samo postoji na papiru jer u suprotnom ne bi moralo da se naglašava.

Tako smo mi napravile naše malo pravilo. Otac je biološki a tata je titula. Tata je ljubav, pažnja i podrška. I koliko god da mi je bilo teško što sam ja tog oca priredila svom detetu, tako mi je bilo drago što je tatu dobila zahvaljujući meni. Jer da život nije tako udesilo ne bi bilo sada ni ove sreće. Jer sa ponosom mogu da kažem da je bolji naš tata nego da je sto puta biološki.

Onda me je nedavno skroz zbunila kada je rekla da je razmišljala i da je shvatila da je ona oduvek imala samo mene a onda je došao tata. I da nikog drugog nikada nije ni bilo. I da ona ima jednog tatu i povremeno ozbiljnog oca kada nije dobra. Ali da je u oba slučaja ista osoba.

Nemojte nikada shvatati ulogu oca, niti očuha. Čak i kada više ne budete u braku sa mamom. A što se tiče očuha, ne sumnjam da uglavnom postaju divne tate kada reše da uđu u brak sa mamom. U njima se krije vrlo verovatno, najveći vetar u leđa vašem detetu.