Foto: Pixabay
Šta je to što povezuje uplašenu krticu i slovo M?
Ovo je pitanje koje je postavljeno deci u jednoj školi u Beogradu, kako bi se proverio njihov način razmišljanja. Ne znanja, već razmišljanja.
Da bi se došlo do odgovora, potrebno je koristiti asocijacije, povezivati stvari, upotrebiti mozak, biti kreativan, zaključivati. Nimalo lako i jednostavno, pogotovo kada veći deo života učite podatke napamet, što predstavlja takozvano reproduktivno učenje. Naime, možemo nešto da ponovimo 20 ili 30 puta i opet ćemo zaboraviti, zbog toga što je ponavljanje glavna, ali često i pogrešna, strategija za učenje. Stručnjaci smatraju da se povezivanjem, odnosno uz funkcionalno učenje, ipak daleko lakše pamti.
Na primer, da li vam se desilo da se upoznate sa nekim, kažete kako se zovete, čujete njegovo ili njeno ime, a odmah posle par sekundi zaboravite kako se ta osoba zove? Rešenje “problema” je u tome da se odmah napravi asocijacija – “ti se zoveš Kata, tako se isto zove i moja tetka”, ili “ti se zoveš Kata, baš kao i ona lepa narodna pesma”.
Što više neurona angažujemo u procesu memorisanja, lakše ćemo upamtiti željeni pojam.Najbolje su asocijativne tehnike. Zamišljene slike pamtimo mnogo brže i lakše nego ukoliko pokušavamo da upamtimo samo tekst. To, uostalom, tvrdi Ranko Rajović, tvorac NTC sistema učenja, i Uroš Petrović, autor zagonetnih pitanja i prvi čovek MENSA Srbije.
Tek, da se vratimo na pitanje sa početka teksta.
Posle niza pokušaja, jedan dečak je naglas razmišljao i pitao da li zagonetka ima veze sa rimskim slovom “M”, odnosno brojem 1000.
Nakon potvrdnog odgovora, stiglo je i rešenje:
Krtici srce lupa 1000 puta u minuti kada se uplaši.
Reč je o klasičnom zagonetnom pitanju, drugačijem od uobičajnih pitanja na koja deca nailaze u osnovnim školama. Na uobičajeno školsko pitanje odgovor daje samo onaj koji je naučio, zapamtio, čuo došaptavanje ili na drugi način prethodno usvojio znanje. Takvo dete će odgovoriti odmah. Druga deca neće odgovoriti, neće razmišljati, neće dati svoju ideju, neće se igrati, neće se truditi da upotrebe mozak.
Tri prednosti zagonetnih pitanja:
- Roditelj će moći, kada god poželi, da uživa zajedno sa decom u učenju gradiva i, makar na nekoliko minuta, stvori dinamičnu, zanimljivu atmosferu u kojoj njegov mališan razmišlja i pokušava da primeni sve što zna, pretpostavi ili zaključi kako bi došao do odgovora.
- Na ovaj način se kod dece hrabri i uvežbava važna veština postavljanja pravih pitanja za sticanje novih podataka, koji im mogu pomoći na putu do traženog odgovora.
- Deca vole ovakav način rada, a ako vole to što uče, lakše mogu i da usvoje školsko gradivo
Kako prilagoditi zagonetna pitanja za decu i njihov uzrast
Na primer, želite da deci postavite pitanje o Van Gogu, čuvenom slikaru. Kako većina mališana ne zna o kome je reč, pitanju bi trebalo da da prethodi jasan i zanimljiv uvod.
Primer:
Mnoga deca lepo crtaju. Postoje i odrasli ljudi koji tako lepo crtaju, da čitavog života samo to rade i za njih se zna u celom svetu. Ti ljudi po profesiji su slikari. Jedan od najpoznatijih slikara bio je i čovek koji se zvao Van Gog (Nije cilj ovog uvoda da deca zapamte ime ili delo slavnog umetnika, iako se i to često događa, kao usputna, neplanirana dobrobit ovakvog načina rada).
Kada se priča ili piše o tom slikaru, koji je živeo pre više od 150 godina i naslikao gotovo dve hiljade slika i crteža, veoma često se pominje jedna slika koja se zove “Pšenična polja sa vranama”. Zašto se baš ta slika pominje češće od većine drugih?
Uslediće temeljno promišljanje o slikarima i njihovim delima. Dete će pokušati da shvati zašto se baš ta slika tako često pominje, u čemu je njena posebnost u odnosu na ostale:
- To je njegova najveća slika!
- To je jedina njegova slika na kojoj su neke životinje!
- To je jedina njegova slika koju je nacrtao flomasterima!
- To je njegova najmanja slika!
- To je slika za koju je dobio najviše para!
- To je jedina slika koju je nacrtao naopačke!
- To je slika koja nije kockasta! (Dete želi da kaže da nije kvadratnog oblika!)
- To je jedina njegova slika koja je skroz žuta!
Posle puno ideja, razmišljanja, prepostavki i nadovezivanja, dolazi se i do tačnog odgovora:
To je njegova poslednja slika!
Na kraju, sam trenutak davanja tačnog odgovora nije najvažniji – najvažnije je ono što dolazi pre njega: minuti kreativnog razmišljanja u kojoj dete misli, povezuje i pokušava da dođe do odgovora.
Evo još jednog primera zagonetnog pitanja:
Šta je to što može da stane u šaku, i dok je tih dimenzija uvek se nosi u torbi?
Odgovor na ovo pitanje znaju sva deca jer su o tome učila u školi, ali pitanje u ovom slučaju nije postavljeno na način na koji se obično postavlja u udžbenicima, već tako da podstiče na razmišljanje.
- ’Stane u šaku’, znači malo je.
- ’Dok je tih dimenzija’, sugeriše da je reč o živom biću koje raste.
- ’Uvek se nosi u torbi’, nameće podpitanje: koje se živo biće dok je malo nosi u torbi, a deca tada već znaju odgovor: beba kengura.
U lekciji iz biologije, za učenike petog razreda piše:
Beba kengura dugačka je dva i po centimetra i dok je tako mala, mama je uvek nosi u torbi.
Tipično pitanje u Evropi posle takve lekcije bilo bi: koliko je dugačka beba kengura? Očekivanjem tačnog odgovora proverava se znanje, ne razmišljanje, a poenta obrazovanja trebalo bi da bude razmišljanje. To potvrđuje i famozni PISA test na kome evropska deca zaostaju za vršnjacima iz Azije, a rezultati naše dece su među najlošijima u Evropi.
ZAGONETNO PITANJE: Da li znate šta je zajedničko za dno mora i vrh neba?
Odgovor: zvezda
Fondacija Novak Đoković
Komentari 0