Moja majka nikada nije imala vreme samo za sebe. NIKADA. Imala je troje dece, muža, prijatelje i posao. Ako bi imala dovoljno sreće da uveče pročita knjigu na 10 minuta, odmah bi zaspala od iscrpljenosti. To se ne računa kao vreme za sebe. To sam morala sama da iskusim.
Oni pate mnogo više nego ja kada sam bila bolesna ili tužna. Samo je nekoliko stvari na svetu gorih od toga da posmatrate onoga koga volite kako pati, i da ne možete da mu pomognete. Taj osećaj je 100% gori kada se radi o vašem detetu koje pati na bilo koji način.
Dopuštali su mi da ja budem ja. Davali su mi puno slobode bez ograničenja, što je sve što sam i sama želela. Napravila sam toliko odluka koje su bile drugačije od onoga što su oni želeli za mene – sećam se koliko su bili očajni kada sam im rekla da ću upisati Engleski, kreativno pisanje, ali sve dok nisam povređivala sebe ili druge, nisu me sprečavali u tome. Osećala sam da je to poklon kojim su mi omogućili da radim šta želim.
Pustili su me da budem blaženo naivna. Nikada me nisu lagali, ali nisu dopuštali da se bespotrebno brinem. Bilo da smo imali puno ili malo, ja nisam osećala neku razliku. Uvek sam bila okružena ljubavlju i sigurnošću, pa sam i mislila da će uvek sve biti OK. Ovo je neverovatan poklon koji sam dobila od roditelja – osećaj sigurnosti, sreće, i detinjstva punog ljubavi.
Nadam se da ću svojoj deci dati sve ovo, iako shvatam da neće uvek biti svesni i da neće moći da prepoznaju sve što sam uradila za njih. Nije važno. Roditeljstvo nije skupljanje zahvalnica od svoje dece, već neograničena, večna ljubav za svoju decu. Tačka.
Priredila: Ivona Jovanović
Izvor: Huffingtonpost
Komentari 0