Biti majka je neponovljivo iskustvo

Biti majka je jedno neverovatno iskustvo. Ali biti majka po prvi put je neponovljivo iskustvo jer se sve desava po prvi put, sve je novo i jedinstveno, prvi zub, prvi plač, prvi…

Foto: Kulden

E isto tako se sećam prvog dana po dolasku iz porodilišta, Božić 2012.-e. Izgledala sam užasno. Podočnjaci, plava kosa i bledo nenašminkano lice. Natekle grudi pune mleka o kojima još nisam znala da brinem, stomak koji je izgledao kao da se još uvek nisam porodila. A kući odbor za doček. Sve regularno, od pogače za Božić do povojnice.

Ne znam ni sama kako sam se tada osećala. Volim buku, gužvu, društvo, introvertan sam lik. Ali tada sam želela da zatvorim oči i da kada ih otvorim nema nikog sem nas troje. Ali tek tada bi me uhvatila panika, beba koja samo spava i ja sa njom. Prođoše i tih par sati, odoše mame prepune mudrih saveta a mi ostadosmo sami i umorni. Tatu je savladao strah a mene umor. Legla sam malo da odremam a tati dala zadatak da me probudi. Nisam spavala, samo sam držala oči sklopljene. Trebalo ju je probuditi, predugo je prošlo od prethodnog podoja. U bolnici su nas učili da beba mora da jede na tri sata, kao da je to Sveto pismo. Kada tome pridodaš i već postojeću nervozu prvorotke, to je ravno katastrofi.

U bolnici nije htela da sisa, verovatno je količina dohrane bila dovoljna za nju. Bila sam ljubomorna na ostale mame iz sobe kada vidim kako njihove ćerkice (bili smo u tzv. ženskoj sobi gde su sve bile devojčice) zadovoljno sike a moja samo spava.

I noć je zaista bila duga. Ja pokušavam bebi da objasnim kako mora da sisa, koristeći vokabular odraslog čoveka kao da razume svaku reč. Tata je sedao po strani kao nemi posmatrač. Pomogao bi, pokušavao da izgovori nešto pametno ali… Milion loših misli ti prođe kroz glavu. Da li ćeš ćuti bebu koja plače, da se ne d’o Bog ne uguši nekako, da ne bude gladna a neće da sisa. Kada je beba konačno zaspala umesto da i mi dmorimo, počeli smo da razgovaramo o onome što nas čeka. Kupanje, kako da okupamo bebu, očistimo pupak, to mi je bilo kao da treba da uradim delo vredno Nobelove nagrade. Kada bolje razmislim, biti dobra majka i jeste vredno Nobelove nagrade, možda bi trebalo uvesti i tu kategoriju. Onda mi je pala na pamet uvrnuta ideja da možda nemam mleka. Tata je brže bolje krenuo u potragu za dežurnom apotekom a ja u online potragu za rešenjem mog nepostojećeg problema. Naravno, internet je mač sa dve oštrice. Tamo čitate razne savete pa sam bila još više uplašena da neću imati mleka da dojim svoje dete i da ću morati da koristim nepraktičnu i manje zdravu dohranu.

Tata je stigao sa mlečnom formulom a beba je glasno zahtevala hranu. Onih nekoliko minuta koliko je potrebno za prokuvavanje vode i hladjenje iste je bilo je predugo… Plač je bio preglasan a mi smo pod njegovim pritiskom popuštali. Najgore je tek sledilo, beba je izbacivala cuclu, bljuckala mleko da bi ga na kraju i povratila. Moja prva pomoć je bila moja iskusnija sestra čvrstog sna koju sam mogla da dobijem tek pošto telefonom probudim njenog muža da bi je on i fizički probudio. Onako bunovna dala mi je najbolji savet;’’ Čak i ako neće da sisa, samo je prvi na svoje grudi. Umiriće je majčina toplina, miris i otkucaji srca’’. Tako je i bilo, beba se prvo smirila, kasnije malo i sisala, da bi zaspala onim divnim bebećim snom. Uz pomoć tate koji je nekako svojim nesigurnim rukama bebu spustio u krevetac, ja sam mogla da odahnem bar na trenutak. Ali ne lezi vraže. Onda se setih svoje rane od epiziotomije, bolova u kičmi i bolnih grudi i više nisam mogla. Sustigao me je napad plakanja i tada sam isterala sve. Sve suze koje sam skupljala proteklih par dana su istekle. I one radosnice, i one od ponosa, i ove od straha i nemoći. Sve su se grupisale u potočić koji je morao da se prolije. Tata je bio tu, samo da zagrli mamu jer nikakve reči nisu mogle da pomognu, osim zagrljaja

Srećom, nekako sam na sve ovo bila spremna, valjda je to što nisam imala strah od porođaja, moralo negde drugde da se manifestuje. Onda sam u neke sitne sate uzela priručnik o događajima koji me čekaju po dolasku bebe na svet i beležila sve za šta sam mislila da će mi trebati. Znala sam da neću moći kasnije da se snađem kada me uhvati napad panike pa sam sve lepo obeležila šarenim papirićima da mi bude na dohvat ruke kako umem knjigu. Marljivost mi nije bila jača strana pre dolaska bebe na svet. Tog trenutka sam shvatila da se moj život menja iz korena… Ili se već promenio…

U tim mislima me je zateklo jutro. Kada je napolju dan nekako je sve lakše. Mirniji si, dan daje neku sigurnost. Lakše je naći odgovore na pitanja u toku dana, nego noću kada su nam baš ti odgovori i potrebni. Uskoro je došla i pedijatrijska sestra koja nam je ulila sigurnost i dala dobar savet- Pitajte sve, ni jedno pitanje nije glupo. Tako su i počela moja saznanja. Pitala, čitala, diskutovala, donosila zaključke. Ali, to je neka druga priča. Jedino je bitno da smo taj prvi dan i tu prvu noć po povratku kući, preživeli. Ubrzo i prvo kupanje kući. Bilo je mirno jer je bebu kupala iskusnija tetka.

Nije njeno iskustvo bilo veliko ali pribranost na višem nivou nego kod mame i tate. Zato je nabolji savet da budete opušteni jer se u tome videla razlika izmedju moje sestre i mene, Svakako ćete biti uspešniji u toj borbi sa roditeljstvom ako se opušteniji, naprosto tako lakše pratite svoje instikte.

11028967_10207094642583060_371212286289019872_n

Kada se nešto događa prvi put, to je samo po sebi nepoznanica, ali i to treba prihvatiti sa znatiželjom a ne sa panikom i strahom.

Napisala: Jelena Ješić

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA