Zoran Milivojević: Roditelji kao robovi

Ljudi koji se drže modela vaspitanja u kojem se ljubav pruža bez disciplinovanja žive u stalnom strahu da će dete prestati da ih voli i zato mu dozvoljavaju da se ponaša kao mali tiranin

Foto: Flickr

Ako je jedna osoba spremna da se žrtvuje zbog neke druge, to se često razume kao vrhunski izraz ljubavi. Mnogi savremeni roditelji ljubav prema detetu izražavaju upravo kroz žrtvovanje. Kao što je neko rekao: Deca su danas jedina vrednost zbog koje bi ljudi dali svoj život. Svakako da roditelji moraju da se odreknu mnogo toga u korist svoje dece, ali postoji jasna granica između odricanja i žrtvovanja: odricanje je konstruktivno, žrtvovanje je samodestruktivno.

Mnogi roditelji su zarobljenici „ideologije srećnog deteta” jer veruju da njihovo dete mora da ima srećno detinjstvo kako bi odraslo u samostalnu i mentalno zdravu osobu. Za njih su roditelji dobri kada sve čine da usreće dete i da mu stvore doživljaj voljenosti. Zadovoljstvo nastaje kada se nekome ostvari želja, a osećanje sreće kada mu se ostvari neka od najvećih želja. Pored toga dete ne razume razliku između sebe kao osobe i svojih želja.

Podređeni malom gospodaru

Sve to vodi da se takvi roditelji podređuju detetu, njegovoj volji i željama. Oni se nesebično žrtvuju za dete u svom pokušaju da mu u svemu ugode. Kako detetov otpor na pokušaje disciplinovanja doživljavaju kao mogućnost traume, oni povlače svoje zahteve i postaju nemoćni i popustljivi roditelji.

Ljudi koji zastupaju ovakav model vaspitanja u kojem je ono svedeno na pružanje ljubavi, bez disciplinovanja, žive u stalnom strahu da će dete prestati da ih voli i zato mu dozvoljavaju da se ponaša kao mali tiranin. A ovi mali tirani znaju i da ogrebu, udare, ugrizu ili gađaju nekim predmetom roditelja kada nisu zadovoljni njegovom uslugom. Već u prvim godinama detetovog života odnos deteta i roditelja može posmatraču izgledati kao odnos malog gospodara i njegovog odraslog roba.

A kada mali tiranin poraste, često postaje veliki tiranin. Iako je porastao, on ne želi da odraste i da preuzme odgovornosti za sebe i vlastiti život. Umesto toga ostaje u simbiozi s roditeljima koji finansiraju njegove ili njene sve veće zahteve.

Kako se roditelj žrtvuje zbog deteta, dete ga vidi kao žrtvu, to jest kao model odraslosti s kojim ono ne želi da se poistoveti. Takav roditelj iz detetove perspektive izgleda kao neko ko stalno radi, živi životom punim obaveza, bez dovoljno zabave i uživanja – kao negativan uzor. I zato ova deca žele da žive po uzoru na likove iz medija i filma. Kako to velikoj većini nije moguće, osećaju se neuspešno, često kriveći roditelje za svoje neuspehe. A ko je kriv, mora da plaća.

U jednom slučaju odrasla kćerka tražila je od roditelja da joj ustupe veći, komforan stan u centru i da se presele u udaljenu neuslovnu vikendicu. I oni su pristali.

A kada se odrasli sin ili kćerka venča i kada dođu unuci, roditelj je zahvalan što mu je dozvoljeno da nastavi da služi mladu porodicu, od čuvanja deteta, kuvanja ručka, spremanja, do finansijskog pomaganja. U slučaju da neki put odbije, slede emocionalne ucene: salve uvreda, durenja i prekidanja odnosa.

Kao što tirani nemaju ni saosećanje ni empatiju prema svojim podanicima, nemaju ih ni ova odrasla deca. U tom svetlu treba gledati i na rastući problem nasilja nad starijima od strane njihove odrasle dece.

Priprema za samostalni život

Dok rečeno važi za roditelje koji su ekstremno razmazili decu, roditelji koji prezaštićuju decu u svemu vide preveliki rizik za njihovo nemoćno dete. Njihova deca su uplašena od života i sveta izvan roditeljskog doma, tako da najčešće ostaju pasivna, bez socijalnih veština, u trajnoj simbiozi s roditeljom. Njihov najveći strah jeste šta će biti nakon smrti roditelja i da li će moći da naslede penziju.

Zašto roditelji sve to čine? Najjednostavnije rečeno iz osećanja krivice. Oni su na samom početku preuzeli na sebe odgovornost za osećanja svoje dece. Ako je dete nesrećno, oni su krivi za to i dužni su da ga usreće. Oni sebe samoponištavaju držeći se uverenja da su deca smisao njihovih života. Zagledani u detetova osećanja, oni ne vide da je cilj svakog dobrog roditelja da pripremi dete za samostalni život u ljudskom društvu. A da bi se to desilo, roditelj mora da prestane da bude odgovoran za odraslo dete jer jedino tako će dete prihvatiti da je ono samo odgovorno za sebe i za vlastiti život. U jednom trenutku roditelj mora da podstiče i ohrabruje dete da se odvoji od roditeljskog doma i da krene svojim putem.

Politika

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA