Zoran Milivojević: Kada roditelj vređa

Kod dece se ličnost i formiranje osećanja lične vrednosti još grade i uvrede od najbližih toksično deluju na njihov razvoj, a kada otac ili majka to često rade, reč je o psihičkom zlostavljanju deteta

Foto: Pixabay

Postoji velika razlika između izrečene uvrede i osećanja uvređenosti. Ljudi, uključujući i decu mogu se uvrediti na bilo šta, svaki put kada zaključe da ih je neko drugi omalovažio nekim svojim postupkom. Osećanje uvređenosti je subjektivno, što znači da se ljudi mogu osetiti uvređenim i onda kada imaju i onda kada nemaju razloga za to. S druge strane, izrečena uvreda u vidu neke negativne etikete, diskvalifikacije koja se odnosi na drugu osobu jeste poziv i razlog da se drugi oseti uvređenim.

Postoji velika razlika da li je uvreda izrečena odrasloj osobi ili detetu, posebno malom detetu. Odrasli ljudi imaju oformljenu sliku o sebi, izgrađen identitet i razvijeno osećanje lične vrednosti. Ni njima nije prijatno kada ih neko vređa, ali mogu izabrati da na uvredu reaguju ignorisanjem i povlačenjem, to jest pravljenjem distance prema osobi koja ih vređa.

Za razliku od njih, deca su u procesu izgradnje svoje ličnosti i formiranja osećanja lične vrednosti. Njima jeste potrebno da se osećaju voljeno i prihvaćeno da bi na osnovu toga izgradili pozitivnu sliku o sebi i doživljaj lične vrednosti. Zbog toga uvreda kao poruka da oni kao bića nedovoljno vrede ili da ne vrede ometa ovaj proces, vodeći ih ka zaključku da su ona nedovoljno vredna ljudska bića.

Izraz ljutnje

Što je detetu važnija osoba koja mu upućuje uvredu, to je moćnije delovanje uvrede na dete. Kako su roditelji detetu veoma važni, njihovo vređanje deteta toksično deluje na detetov razvoj. I pojedinačna, izolovana situacija vređanja može biti toliko važna detetu da je zapamti za ceo život ostavljajući trajne posledice na njegovu sliku o sebi. Kada roditelj ponovo i ponovo, dakle sistematično vređa dete, to jeste psihičko zlostavljanje deteta, tako da ga je potrebno zaštititi od takvog roditelja ili staratelja, ili uticati na takvog odraslog da promeni svoj „vaspitni” stil.

Zašto roditelj izgovara uvrede tipa „idiote”, „majmune”, „budalo” i slične? Po pravilu, vređaju oni koji su se prethodno sami osetili uvređeno. Svaka uvreda u komunikaciji je neka vrsta „izjednačenja” koje vrši onaj ko se prethodno uvredio. To znači da je roditelj prethodno imao neka očekivanja ili zahteve od deteta koje ono nije ispunilo, zbog čega se roditelj osetio nepoštovanim, omalovaženim, neuvaženim od strane deteta, zbog čega detetu „vraća” na isti način.

U praksi je relativno česta situacija da jedan roditelj u nekoj konfliktnoj situaciji uputi detetu uvredu, zbog čega reaguje drugi roditelj napadajući prvog roditelja pred detetom, kako bi ga zaštitio, tako da nastane svađa dva roditelja. Dok jedan roditelj zahteva od drugog da se izrazi na drugi način, bez vređanja, drugi roditelj napada prvog da mu „ruši autoritet” pred detetom. Umesto da dođe do promene, ovakve svađe se ponavljaju iz meseca u mesec.

Šta treba da shvati roditelj koji svoju ljutnju na dete izražava kroz vređanje? Osnovno je da počne da razlikuje detetovo ponašanje od deteta kao osobe. Uvrede su uvek upućene nekome kao etikete koje se „lepe” na osobu, a ne na njeno ponašanje. Deca su dobra, dok njihovi postupci nekada nisu. U konfliktu roditelj treba da od deteta zahteva da promeni ponašanje, a ne da ga negativno etiketira kao osobu. Logika negativne etikete jeste da isključuje mogućnost promene. Ako je neko definisan kao „glupan”, onda to znači da je isključeno da razmišlja pametno i da se ponaša na pametan način.

Prezir, negacija ljubavi

Kada roditelj počne da razlikuje dete od njegovih postupaka, tada postaje sposoban da razlikuje osećanje ljutnje od osećanja prezira. Uvreda je znak prezira. Dok je ljutnja zapravo zahtev drugoj osobi da promeni ponašanje, prezir je poruka drugoj osobi da je bezvredna i da zaslužuje da bude odbačena. Dok je ljutnja poruka voljenom detetu da promeni ponašanje, prezir je negacija ljubavi. Prema tome ljutnja i ljubav mogu ići zajedno, jer je jedno odnos prema detetovom postupku, a drugo prema detetu kao osobi. Prezir, izražen verbalno, bilo direktno kao uvreda bilo na neki indirektan način ili neverbalno, jeste negacija ljubavi.

Deci su za pravilan razvoj potrebni i ljubav i disciplina, a prezir, odbacivanje i uvrede ne samo da negiraju ljubav i ne doprinose disciplinovanju, nego doprinose razvoju buduće psihopatologije.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: Politika

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA