Zbog čega deca ne uspevaju da stvore pozitivnu sliku o sebi?

Tek kada shvatimo gde grešimo, moći ćemo da promenimo način vaspitanja i pomognemo detetu da stvori pozitivnu sliku o sebi i stekne samopouzdanje.

Foto: Pixabay

Detinjstvo bi trebalo da bude bezbrižno i neopterećujuće, ali zbog ubrzanog tempa života kojim većina odraslih živi ponekad se povećavaju i roditeljska očekivanja od dece.

Dom je sredina koja detetu predstavlja sigurno utočište od spoljnog sveta, mesto gde se oseća sigurno, voljeno i prihvaćeno. Međutim, ako roditeljska očekivanja u bilo kom segmentu značajno prelaze detetove mogućnosti, dete tad postaje frustrirano, a roditelji nezadovoljni.

Najčešća nerealna očekivanja roditelja su da dete može da kontroliše svoje emocije. Detetu je potreban roditelj da mu pomogne da se smiri jer ono još nema veštinu i iskustvo da bi samo sebe moglo da smiri. Drugo često nerealno očekivanje roditelja je da će dete, ako se jednom razgovara sa njim o određenom ponašanju, to moći da primeniti već u sledećoj stresnoj i izazovnoj situaciji. Zapravo je ovo povezano sa prvim nerealnim očekivanjem – ako dete ne zna samo sebe da smiri, tada ne može ni da promeni ponašanje”, pojašnjava mag. psihologije Tatjana Gjurković.

Ponašanje je rezultat detetovih osećanja i misli o sebi i drugima isprepletano sa određenim telesnim senzacijama. Tako da je potrebno prvo učiti dete i biti mu podrška u regulisanju njegovih emocija, prepoznavanju telesnih senzacija, da bi potom dete moglo da promijeni svoje ponašanje u novoj izazovnoj situaciji.

Kako bismo shvatili šta uopše dete u kojoj fazi odrastanja (do pete godine) može da postigne, potrebno je detaljnije upoznati etape razvoja deteta i njegovo ponašanja. U periodu do dvanaestog meseca dete treba da se oseća sigurno i zaštićeno i potrebna muje bezuslovna ljubav i nežnost. U ovom periodu dete intenzivno plače kad želi nešto da poruči, a svet istražuje tako što stavlja stvari u usta ili ih dira ručicama.

Između 1. i 2. godine dete postaje istraživač, počinje da hoda i priča i brzo uči veliki broj reči. Voli svoju nezavisnost, ali želi da je vežba u sigurnom okruženju i ne razume da roditelj žele da ga zaštite kad mu govore: “Ne!”. U ovom periodu dolazi do napada besa i ljutnje jer dete još ne može jasno da kaže kako se oseća.

Između 2. i 3. godine dete počinje polako da shvata svoja osećanja, počinje da se boji mraka jer počinje da shvata pojam opasnosti. Takođe, razume osnovnu razliku između stranih ljudi i roditelja.

Ako se roditelj udalji iz prostorije u kojoj je dete, ono će vrlo verovatno početi da plače jer ne zna kada će roditelj da se vrati. Stoga u ovom razdoblju dete još nije spremno za to da ostane samo u nekom prostoru i nema još dozu samostalnosti vezanu za takvo ponašanje, koju roditelji često očekuju od trogodišnjaka.

U razdoblju između treće i pete godine igra je neophodna za razvoj dečjeg mozga, a kroz nju dete uči empatiju i sagledavanje tuđih stavova. U ovom periodu roditelji bi trebalo da dopuste detetu da im pomaže u svakodnevnim poslovima jer tako dete uči važne veštine.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA