Zašto treba da odgajam dečake drugačije od svoje devojčice

Nije idealno. Nije najsrećnije rešenje. Ali je tačno.

Ja imam tri sina. I imam jednu ćerku.

Želim da naučim svu svoju decu, na najbolji način koji mogu, da budu jaki. Da razmišljaju svojom glavom. Da se bore za ono što je ispravno. Da budu ljubazni i da vole, darežljivi i da praštaju. Da koriste svoj um. Da ne zaborave da uživaju u životu, i da ne rade samo da bi postigli neke ciljeve, ako će zaboraviti da žive u sadašnjosti.

Ali, vaspitaću svoju ćerku malo drugačije nego svoje sinove.

Želim da svi oni budu dobri ljudi. Jaki ljudi. Da budu spremni za svet kakav jeste, i kakav može biti u zavisnosti od njih.

A to sada podrazumeva različite stvari.

I dalje postoje stereotipi sa kojima se treba izboriti. Pop kultura utiče na moju decu na način koji se meni ne sviđa uvek, i koji ja nisam birala. I dalje u našim životima postoji mnogo ljudi koji pokušavaju da ojačaju moje sinove, i smekšaju moju ćerku. Koji očekuju da moji dečaci ne plaču, a da je moja devojčica obučena u roze ukrase.

Nešto od toga je u redu. Postoje vremena kada ne možemo da plačemo, sve i da hoćemo, bilo da smo dečaci ili devojčice. I postoje vremena koja i jesu za roze ukrase, bilo da smo dečaci ili devojčice.

Želim da moja ćerka bude žilava i jaka. Ona nosi majice Ratova Zvezda, odeću svoje starije braće, male bokserske šorceve. Naravno, nosi i haljine kada to želi, i suknje sa džepovima (baš kao i ja). Ali učim je i da je ok da viče ako ima potrebu da to uradi. Da e bori kada oseća da to treba da radi. Još uvek postoji neka vrsta pritiska da mora uvek da bude ljubazna i tiha. Povučena. Nekada je ok da bude glasna. Da pretpostavlja. Da oštro nadjača braću u igrici. I učim svoje sinove da je ok da ih nekada nadglasa devojčica, da slušaju njena uputstva iako je mlađa, i iako je žensko, i da nema ničega lošeg u tome izgubiti od devojčice. Iako živimo u savremenom društvu, ovo i dalje kao da nije baš ok.

Istina je da je svet i dalje grub prema devojčicama. Iako sam puno puta razgovarala sa koleginicama na radnom mestu o liderskim ulogama koje žene mogu i treba da preuzmu, stvarnost je da i dalje plaćaju skupu cenu za to. I zato što želim da moja ćerka ima izbora i mogućnosti da uspe, iako to nije uvek sjajno, učim je i kako da ublaži stvari.

Prvo čemu moram da je naučim, jeste da se zauzme za sebe. Da bude uporna i jasna. Ali ću je naučiti i alternativnim načinima kako da se izbori za ono što želi i kada naiđe na one koji neće želeti da se slože sa njom takvom. Ne zato što mislim da je to u redu, već zato što nekada, ako si žensko, moraš naći načine da se prilagodiš. Nekada si preskočen za promociju. Okarakterisan kao da je sa tobom teško raditi. I to sve zato što zaboraviš da kažeš „Osećam se kao da…“, „Nisam sigurna, mislila sam da…“ kada samo misliš „Znam da je to istina“.

Svaki put kada moji sinovi samo izraze svoje mišljenje, znam da postoji šansa da moja ćerka neće moći da uradi isto to. I zato, moram da je učim da može uvek da iskaže svoje mišljenje, iako će nekada to morati da ublaži za svaki slučaj. Zato što jednog dana, doćiće u situaciju da treba da dokaže svoju poentu, a neće imati društveni kapital da to uradi kao što bi muškarac uradio.