U prirodi ljudi je da, u gotovo svakoj situaciji, ispituju koliko daleko mogu da idu. To je posebno izraženo u detinjstvu kada se dete vodi isključivo principom trenutnog zadovoljstva. Neosporno je da radoznalost ima neprikosnovenu razvojnu funkciju. Međutim, i tada dete već usvaja pravila da, na primer ne sme da dira utičnicu ili vruću ringlu. To su prva ograničenja koja imaju funkciju bezbednosti. Kako dete raste, neophodno je i pravila usložnjavati da bi se podržavalo funkcionalno, a minimiziralo disfunkcionalno ponašanje, kao i da bi princip trenutnog zadovoljstva ustupao mesto principu realnosti. U skladu sa tim je i razvoj određenih crta ličnosti.
Roditelji treba da budu svesni da, ukoliko ne postave deci određena ograničenja, radiće na njihovu štetu. Adekvatno postavljene granice imaju funkciju da pomognu detetu da internalizuje moralne vrednosti i društvene norme, da razvije samokontrolu, da razvija osećaj odgovornosti za ono što zavisi od njega, da vrednuje upornost, trud i rad, ali i da formira poverenje prema roditeljima.
Popustljivi roditelji greše jer kod deteta neguju egocentrizam i uverenje ,,da mu se sve može’’, koje će se odražavati kroz neprikladno ponašanje u vršnjačkoj grupi, u odnosu prema autoritetima, na ulici. I kada odraste, takva ličnost ne ume na društveno prihvatljiv način da se snađe u okruženju u kome nisu sve njegove želje ispunjene. U interakciji sa drugim osobinama ličnosti, mogu ispoljavati poremećaje u ponašanju, narcizam, manipulativnost. Slična situacija je i po pitanju roditelja koji se trude da budu drugari sa svojom decom, jer ih deca nikada neće doživljavati kao autoritet.
Moramo da naglasimo da ni suprotna krajnost od popustljivosti nije poželjna. Stroga pravila i vojnička disciplina takođe se ne smatraju poželjnim načinima vaspitanja. Ispravno vaspitanje podrazumeva s jedne strane ljubav i toplinu, a sa druge disciplinu.
Roditelji koji previše štite svoju decu i drže ih ,,pod staklenim zvonom’’, obavljajući sve obaveze umesto njih, podržavaće razvoj nesigurnosti, neodgovornosti i lenjosti kod dece. Medveđa je usluga kada roditelji, kojima je teško jer vide da im je dete tužno ili isfrustrirano zbog teškog zadatka iz matematike, zbog toga što treba da sredi sobu ili napravi projekat iz biologije , popuste ili oni reše njegov problem. Možda zvuči surovo, ali nije dobro da deca budu uvek srećna i zadovoljna, zaštićena od neprijatnih emocija. Neprijatne emocije su, takođe, sastavni deo života, i svakako će se dete u različitim periodima svog života susretati sa njima, te treba da uči i sa njima da se nosi. Kao odrasle ličnosti, deca prezaštićujućih roditelja biće veoma nesamostalna i neodlučna u donošenju odluka, čekajući da roditelji sve urade umesto njih.
Granice treba da budu postavljene tako da za funkciju imaju bezbednost i sigurnost deteta. Dete treba tako i da ih doživljava, a ne kao roditeljski hir. Kako? Tako što će razumeti zašto je poštovanje određenog pravila neophodno. Stoga je preporuka roditeljima da, na detetu razumljiv način, uvek objasne zašto se nešto sme ili ne sme.
Što se tiče adolescencije, to je period u kome je određena doza bunta i otpora prema pravilima normalna i očekivana pojava koja ima svoju razvojnu funkciju. Međutim, ako dete već ima usvojene granice, formiran osećaj odgovornosti i za sebe i za druge, ako zna šta je dobro, a šta loše, koje ponašanje se nagrađuje, a koje kažnjava, i ono samo, a i roditelji, lakše će prebroditi ovu fazu.
Da bi pravila funkcionisala, potrebna je doslednost u njihovoj primeni, kao i u okviru bilo kog sistema. Posebno je značajno da roditelji između sebe budu usaglašeni po pitanju ograničenja. Suprotni stavovi će kod deteta izazivati zbunjenost i prilagođavaće im se po potrebi, ne internalizujući ni jedno pravilo u potpunosti. Pritom će jednog roditelja doživljavati kao zlog, a drugog kao dobrog. Razumljivo je da je roditeljima nekada i teško da budu apsolutno dosledni i usaglašeni, ali je za dobrobit deteta bitno da to budu koliko god mogu.
Mr Andjela Zlatković
specijalni pedagog i KBT savetnik
Komentari 0