Pa da vidimo:
Istraživač Carol Dweck studirala je motivaciju i istrajnost još od 1960.-e godine i videla je da decu možemo podeliti u u dve kategorije :
– One sa ustaljenim umom, koji veruju da je njihov uspeh rezultat njihovog prirodnog talenta ili pameti
– One sa razvojnim umom, koji smatraju da je njihov uspeh rezultat njihovog napornog rada.
USTALJENI UM – “Ako moraš jako da se trudiš, znači da nisi baš sposoban”
Deca sa ovakvim umom veruju da svako ima onoliko inteligencije sa koliko je rođen, i da se tu ništa ne može promeniti. Oni bi se složili sa činjenicom da ako moraju da se trude, znači da nisu dovoljno vešti, a ako jesu, trud nije potreban, jer stvari prirodno dolaze do njih. Kada dožive neki neuspeh, oni su uhvaćeni u zamku. Počinju da misle da nisu dovoljno pametni ili talentovani koliko su im svi ostali govorili. Oni izbegavaju izazove, plašeći se sopstvenog neuspeha.
RAZVOJNI UM – “Što više zadataka postavljaš pred sebe, to si pametniji “
Ovakva deca smatraju da se inteligencija može nadograditi. Što više učimo, to pametniji postajemo. Ova deca razumeju da čak i geniji moraju dosta da se trude. Kada im nešto ne ide, znaju da će uspeti u tome ako se budu više trudili i posvetili tom problemu više vremena. Oni više cene učenje, od toga da izgledaju pametno.
Šta kreira ove vrednosti kod naše dece? Način na koji ih hvalimo , još od njihove prve godine ili ne?
Istraživanje
U jednoj studiji, Dweck je naumice okupila učenike petog razreda, i podelila ih u dve grupe. Dala im je da rešavaju zadatke iz IQ testa. Onda je pohvalila prvu grupu za njihovu inteligenciju : „Wow! Ovo je zaista odličan rezultat! Vi mora da ste zaista jako pametni.“
Drugu grupu je pohvalila za njihov trud : „I ovo je odličan rezultat! Mora da ste se jako potrudili.“
Ona je nastavila da testira decu, i i dalje govorila o tom manjem, ili većem naporu koji ulažu.
Deca pohvaljena za svoj trud, uzimala su teže zadatke, verujući da će napredovati ako više uče. Osećali su motivaciju, i rešavali probleme iako su postajali sve teži.
Deca pohvaljena za njihovu inteligenciju, uzimala su lakše zadatke, znajući da je tako veća šansa za uspehom. Izgubili su svoju uverenost kako su problemi postajali teži, i sve više su odustajali.
Kasnije, Dweck i njene kolege prenele su studiju iz laboratorijskih uslova u kuće. Svaka četiri meseca tokom dve godine, Stanford, i istraživači Univerzitata iz Čikaga, posetili bi 53 porodice i snimali ih 90 minuta kada bi ponavljali neke svoje navike po kući. Deca su bila stara 14 meseci na početku studije.
Istraživači su onda izračunali koliko često su roditelji koristili koju vrstu pohvale za svoje dete : pohvala za trud, pohvala za karakternu osobinu, i ostale pohvale koje dolaze prirodno, kao sto su „Wow!“ Ili „Odlično!“
Onda su sačekali da prođe 5 godina.
Tada su posmatrali decu, sada u uzrastu 7, 8 godina, i gledali kako se ponašaju kroz izazove i učenje. Deca sa razvojnim umom su više težila izazovima. Ko su ta deca? Ona koja su čula više pohvala kada su bili mali.
Da li se može popraviti ustaljeni um?
Dobila sam mejl od profesora iz srednje škole u unutrašnjosti. „Da li je prekasno da se nauči algebra, ili ponovno računanje ako to nismo uradili kada smo imali 4 godine i kada je bilo vreme za to?“ Pitala me je.
Dweck je imala isto pitanje. Uzela je srednjoškolce i decu sa koledža koja imaju ustaljeni um, i saznala je da su studenti bili sposobni da poprave svoje ocene kada su mislili da je mozak kao mišić. Nije prekasno!
Ni za vaše dete, niti za vas. Dakle mozak jeste kao mišić, što ga više koristite, to postaje jači. Način na koji vežbate svoj mozak je stavljajući ga pred što više izazova, vežbajuci neke veštine, učeći nove stvari.
Zato sam, kada je moja devojčica pokušavala da zakopča kaiševe na stolici, morala da je ohrabrim govoreći joj : „još malo“ i „odlično“ umesto „evo, ja ću to uraditi umesto tebe“.
Prosledi:
Deljenje je pokazivanje da brinete za nekoga. „Ako celokupno društvo počne da se posvećuje učenju, onda nema kraja njegovom napretku.“ Tako da, prosledite svoje znanje.
Prevela: Ivona Jovanović
Izvor: Huffingtonpost
Komentari 0