Kod kuće i u parkiću je možda i moguće tolerisati, ali dete koje vas prekida i viče „Mama, mama…!“ neobraćajući pažnju na to da li razgovarate sa lekarom, apotekarkom, službenicom u banci…, učiniće da se osećate izuzetno neprijatno, pored toga što nećete biti sigurni da li ste čuli sve što je sagovornik rekao.
Ovo ponašanje obično počinje nešto pre treće godine starosti deteta i u početku nije odraz nevaspitanja, već dete u ovom uzrastu ima potrebu da odmah kaže sve što mu padne na pamet pošto kratkoročna memorija u ovom uzrastu nije dovoljno razvijena.
Ovo je instiktivna potreba kod deteta, koju ono ne može da kontroliše, jer ako ne izrazi odmah šta želi – zaboraviće. (Probajte na primer da saznate od trogodišnjaka šta je jelo za ručak u vrtiću tog dana – ako i dobijete odgovor, male su šanse da je istinit.)
Kratkoročna memorija će se brzo razviti i nakon četvrte godine, vaše dete će biti u stanju da zapamti o čemu je razmišljalo dok ne završite razgovor, pa neće imati tu potrebu da sve izbaci iz sebe istog trenutka.
Sada vam predstoji da objasnite detetu da može da vas prekine u razgovoru samo ako je nešto hitno ili važno. Ovo zvuči prilično lako i ne bi trebalo da bude problema, međutim to zahteva složeno logičko razmišljanje, kojeg mi odrasli nismo ni svesni.
Da li je hitno ako je naišla buba? Ili ako je dete žedno? Ili ako curi nos? Ili ako upravo prolazi lepa i slatka maca? Ili ako je u kuhinji požar? Kako da malo dete odredi koji stepen hitnosti i važnosti zaslužuje da prekine mamu dok priča telefonom?
Zato morate imati na umu da vas dete, uzrasta između 3 i 4 godine, ne prekida u razgovoru namerno, ili zato što je nevaspitano, već jednostavno trenutno nema spostobnosti da se kontroliše.
To naravno ne znači da ćete pustiti dete da vam se penje na glavu svaki put kada pričate sa nekim, već je ovo pravo vreme za početak formiranje navika pristojnog ponašanja.
Komentari 0