Zakletva majke

Foto: Nickweileroriginals

Ponekad će i plač biti dovoljan znak da sam potrebna. Da budem tu. Biću budna 24 časa dnevno. Čak i kada spavam. Uvek na oprezu. Jedno oko otvoreno Jedno uho naoštreno.Čekaću prvi okret. Čekati da počne da sedi, pa da puzi. Da prohoda.

Pružaće mi ručice i trčati debelim nožicama, uz osmeh andjela, a ja ću biti  srećna zbog te slike, ali i zabrinuta, da moja beba ne padne slučajno, i ne povredi se. Maziću je, ljubicu je, grliti. Kada to dozvoli.

Vikaću, besneti, i želeti da me nema u časovima ludila, umora i stresa. Ali, trudiću se da to ne radim pred bebom.

Hraniću je, menjati pelene, ljubiti mala stopala i guzu. Učiću je svemu i pričati joj stalno. Pokazaću joj drvo. I dodirnućemo drvo. I glumićemo drvo. Pokazaću joj kucu. I dodirnućemo kucu. I lajaćemo kao kuca. Pričaću joj bajke. I učiti da život nije uvek bajka. Da postoje i Pepeljuge, i Snežane, i patuljci, i zle vestice, zle maćehe, da postoji Petar Pan koji traži svoju senku, da negde sigurno postoje i Ivice i Marice, i tri praseta, i vuk i sedam jarića.

Plesaćemo dok pevamo, i pevaćemo dok plešemo.

Osvajaćemo stepenik po stepenik, kao da se penjemo na najviši vrh neke planine. A kada beba poraste, možemo i planine da osvajamo. Mada ja više volim more. Biću bolesna kada i beba bude. Da li stvarno ili od nerviranja i stresa, ne znam. Ali, i bolesna biću tu za svoje zlato. Jer važan je on. Njemu je teže nego meni.

Kupovaću mu najlepša odelca. I cipelice. I patikice. Možda ne uvek one najskuplje, ali uvek one udobne. I najlepše.

I gledaću kako raste. Kako mu majčice postaju male. Pa ću te stvari čuvati. Nadam se zauvek. Kupovaću mu igračke. Drvene, edukativne, gumene, plastične. Koje god pronadjem. Koje god mi se svide. I koje god se bebi svide.

Ali, pre svega, kupovaću mu knjige. I dok ga držim u krilu, učiću ga   koja je koja životinja, kako kaže slon, i prase, i koka. Koje je boje autobus, a kako izgledaju kola. Topću se od miline uvek kada kaže mama. I biću ponosna kada bude govorio druge reči. Pa čak iako progovori tek sa tri godine. Vodiću ga i čekati iz vrtića. Osluškivati iza vrata vrtića da li baš on plače. Ili je dobar i igra se. Vodiću ga u šetnje. Duge. Kratke.

Otkrivaćemo zajedno nove ulice i nove predele. Šetaće tik uz mene. Ili ću ga nositi. Ponekad voziti kolicima. Ponekad mu dati da vozi autić. Kada padne i udari se, neću se plašiti, nego ću glumiti da udaram pod, igračku ili to nešto o šta se sapleo. Juriću ga po kući i kriti se od njega kada znam da će me tražiti i da će se tome smejati. Učiti ga da ne dira šporet, mašinu, utičnice, ma gomilu tih opasnih stvari. Učiti ga i nadati se da sam u tome uspela. Deliću sa njim hranu. Davati mu da jede, i davati mu samom da jede. Pustiti ga da me hrani. Iako to podrazumeva tone prosute hrane i prolivenih kašica i sokića. Onda, dok beba bude spavala,čcistiću sav taj haos. I ponekad psovati, u sebi. Kuvćcu mu ručak. Praviću večeru i doručak. Užine. Dok to budem radila, stavljaću ga na pult, da mi bude bliže, i da mi pomaže.

Mrštičemo se na limun. Smeškati se na čokoladu. Probati svako jelo, i jesti sta budemo hteli. Gledaćemo zvezde noću. I Mesec. Nebo. Oblake. Gledaćemo Sunce preko dana. Dok žmirkamo, jer nas isto zaslepljuje. Šetaćemo po kiši. Po snegu. Pravicemo andjelčiće i Sneška Belića. Gazićemo po baricama. Braćemo cveće. I igrati fudbal. Basket. Odbojku i tenis. Vozićemo se autobusom. Vozom. Kolima. Letećemo avionom. I letećemo na krilima mašte.

Učićemo jedno od drugog. O životu. O ljubavi. O sreći. I što je najvažije od svega, svaki navedeni trenutak delićemo sa tatom. Našim najmilijim. Jer kada smo nas troje zajedno sve je lepše. I lakše, naravno.

Piše: Jelena Vučetić

Preuzeto: Being Mom