Zahvalnost

Ovo bi bila glavna boljka roditelja današnjice. Ekonomija propade, al’ zato naši pilići imaju cele prodavnice igračaka kući. Kupimo im novu stvar, pogledaju je, poigraju se i dosadi im u rekordnom roku. A da li su rekli ,,hvala“ osobi koja ih je darovala? Verovatno da, mada bi tome prethodilo ono neugodno pitanje odgovorne odrasle osobe ,,šta se kaže?“ nakon čega bi se darovani setio da izgovori ,,hvala“.

Svi mi volimo da nam deca imaju sve što požele i često ćemo zakinuti na nekim bitnim stvarima da bi oni dobili to što su poželeli. Dobijajući sve kreiramo oko njih svet iluzija u kom im je sve dostupno i na dohvat ruke, te da će im uvek neko drugi obezbediti sve što požele. Detinjstvo brzo prolazi, znamo da brzo odrastu. Nedostatak vremena za njih nadoknađujemo ,,sitnicama“ i ,,krupnicama“ u vidu slatkiša, igračaka i garderobe, a to se negde nastavi sa džeparcima u visini nečije plate, školovanjima od duplo više godina nego što fakultet traje, preko vođenja brige o tome je li naše pile od trideset i kusur doručkovalo, ručalo i večeralo. Jer ne može da nađe posao koji odgovara njegovim afinitetima. Jer nijedna plata nije dovoljna da zadovolji potrebe onako kako su ih roditelji zadovoljavali. Bez trošenja sopstvene energije za sticanje samostalnosti.

Sećam se da su mi često govorili da uživam dok studiram i da je novac teško zaraditi. Istina. Tada to nisam najbolje razumela. Sada znam šta to znači. Dok sam bila devojka, radila sam dosta i jedno vreme fino zarađivala. A onda je došlo na red stvaranje porodice. Biraj- dosta novca-nemaš privatan život, ili malo novca koji ti ne pokriva ni osnovne životne potrebe, al’ uz njega dobijaš vreme za porodicu. Sada znam da mi je najlepše bilo na fakultetu. Nisu me morile brige odraslih, bila sam samo nečije dete. Pojedini kao da su svesni svakom ćelijom svog bića da im je najlepše dok su samo nečija deca i ne trude se da se skinu s grbače roditeljima kojima vremenom dosadi da rade ono što su radili celi život svog mezimca. Nadaju se da će ih paziti u starosti, da će im dodati čašu vode i voditi ih u toalet kad to ne budu u stanju sami uraditi.

Srećom da smo još uvek oni ljudi kojima je porodica svetinja, te brigu o starima ne prepuštaju raznoraznim ustanovama, mada će i nas zahvatiti onaj trend gde je briga o roditeljima samo teret i obaveza, grubo nametnuta. Takvi pojedinci nisu navikli da brinu o drugima. Navikli su da budu nečija briga. Roditelji su ih takvima napravili.

Moj sinčić od gotovo 16 mjeseci  iza sebe ima britak japanski jezik i par riječi na našem: mama, tata, deda, baba, jede, ide i ,,hava“ (hvala). Ovu zadnju je naučio usput. Donese mi daljinski od TV-a za koji zna da ga ne sme dirati, preda mi ga uz osmeh jer zna da će mama da poljubi pametnu glavu, nakon čega mu uvek kažem ,,hvala“. Tako je i sa svim drugim stvarima koje mi donese ili uradi. Tako i on izgovori svoje nespretno ,,hava“ kad god dobije od nekoga nešto.

Od igračaka je dobio glodalicu, a služi se starim igračkama koje su očuvali njihovi prethodni vlasnici. A od svega najviše voli flaše, kese, plastično posuđe i poklopce da sa njima lupa. Ne kupujem mu sve za šta mislim da će koristiti njegovom motornom i moždanom razvoju, jer ga je Bog stvorio savršenog. Razvija se sasvim lepo i bez modernih pomagala. Puštam ga da istražuje i da se zabavlja sa igračkama koje nama odraslima nisu uopšte zabavne. Njima su takve najzanimljivije.

Ne. Neće on dobiti sve što poželi. Neću mu kupiti svaku stvar u koju upre prstom. Ne zato što sam sebična, već zato što ga volim. Što ne želim da postane nezasit. Jer mora naučiti da neće u životu uvek biti mene da mu stvorim sve što mu na um padne. Neću mu kuvati kad bude imao trideset i kusur. Bar ne svakog dana u sedmici. Naučiću ga da kuva. Neću mu davati novac svaki put kad traži. Naučiću ga kako da ga zaradi.

Roditelji za neuspeh svog deteta uglavnom krive društvo koje ga je ,,povuklo“ da gubi dane, profesore koji nemaju razumijevanja za njegovu genijalnost i koji su obavezno prestrogi i traže nemoguće, a da nijednog momenta ne upru prstom u sebe i tu vide glavnog krivca za neuspeh svog milog čeda. Da, dragi mama i tata, vi ste ga naučili da se u životu sve lako dobija i da za sve njegove gluposti postoji opravdanje. Jer je on vaše čedo i najbolje dete na svetu. Jer ste želeli najbolje za njega. Vi ste odgovorni za svoje dete. Nije društvo i profesori. Kad odrastu pustite ih da budu odrasli, iako će oni uvek biti vaše male bebe. Ako ih niste naučili zahvalnosti i odgovornosti dok su stvarno bili deca, život će ih sigurno naučiti kada dođe vreme. Pustite barem drugog učitelja da obavi posao da valja. Jer se lako može desiti da vam milo čedo traži da mu dodate čašu vode čak i onda kad se na štap budete oslanjali.

Napisala: Tatjana Kuljača, autor bloga Mamizam