U prethodnim decenijama načinjeni su brojni pokušaji da se inteligencija poveća uz pomoć različitih intervencija u okruženju – kao što je, recimo, puštanje Mocartove muzike deci. To ili nije imalo nikakav uticaj na IQ, ili taj uticaj, ako je i postojao, nije bio ni veliki ni trajan.
Pokušaji da se uz pomoć ishrane poveća IQ – na primer dojenjem i suplementima s omega-3 masnim kiselinama – sa oduševljenjem su reklamirani, ali su proizveli protivrečne rezultate. Druge vrste intervencija, koje su uključivale lekove za jačanje kognitivnih sposobnosti i neinvazivne moždane stimulacije uz pomoć magnetnih polja, električne struje i hladnih lasera imale su ograničene kratkoročne uticaje na performanse, ali nisu uspele da dovedu do povećanja koeficijenta inteligencije. Što je još gore, neke od ovih metoda su kao rezultat imale smanjene performanse na IQ testovima. Isprobavanje novih načina intervenisanja nosi sa sobom rizik.
Inteligencija je jedna od ljudskih karakteristika koja se najviše nasleđuje.
Mada su pokušaji da se inteligencija poveća često bili sumnjive prirode, vremenom je otkriveno i nekoliko neospornih činjenica u vezi s tim što nanosi štetu inteligenciji. Kad je reč o ishrani, otkrivena je nedvosmislena činjenica da nedostatak joda drastično smanjuje koeficijent inteligencije. Sve što šteti strukturi ili funkcionisanju mozga dovodi do smanjenja koeficijenta inteligencije. U to spadaju povrede glave, određene bolesti, toksini iz okruženja i korišćenje određenih supstanci. U dokazane prepreke za intelektualni razvoj fetusa i male dece spadaju korišćenje alkohola od strane majke tokom trudnoće, dugotrajna loša ishrana i izloženost olovu u atmosferi. Veća težina na rođenju povezana je s višom inteligencijom: majke koje imaju veći IQ obično rađaju bebe koje imaju veću težinu na rođenju, a kod beba s većom težinom na rođenju obično se razvija veći IQ. Dakle, da li je težina na rođenju ono što dovodi do razlike ili, ipak, to zavisi od majke?
Sve što šteti strukturi ili funkcionisanju mozga dovodi do smanjenja koeficijenta inteligencije. U to spadaju povrede glave, određene bolesti, toksini iz okruženja i korišćenje određenih supstanci.
Ovo nas dovodi do još jednog važnog pitanja u vezi sa istraživanjem inteligencije. Teško je razlikovati ono što je nasledno od onog što predstavlja rezultat uticaja iz okruženja. Tako, recimo, jedno istraživanje je pokazalo da ljudi s višim društveno-ekonomskim statusom obično imaju viši IQ. Ovo se često tumači time da veća zarada i bolji način života proizvode višu inteligenciju – drugim rečima, da je to efekat odgoja. Međutim, do početka 21. veka dobili smo veliki broj dokaza koji sugerišu da je to u stvari suprotno – viši IQ je efekat porekla. Naime, po tim istraživanjima, kad se kod dece iz porodica s višim društveno-ekonomskim statusom otkrije da imaju viši IQ, to znači da su ta deca imala veće koristi od inteligencije koju su genetski nasledila od svojih roditelja nego zbog svog privilegovanog načina života koji im je bio obezbeđen u njihovom domu: inteligencija je ta koja proizvodi bolji način života; nije bolji način života taj koji razvija inteligenciju.
Ovo ima smisla kad se uzme u obzir otkriće da i okruženje koje deca dele, kao i ono koje im nije zajedničko, prestaju da utiču na inteligenciju kad se uđe u zrelo doba. Međutim, istraživanje je, takođe, pokazalo da ljudi s višim koeficijentom inteligencije obično odlučuju da se više obrazuju a, zahvaljujući tome što su proveli više vremena obrazujući se, oni obično kasnije više zarađuju. I naravno, to što imaju veću zaradu omogućava im da bolje žive. Po ovome se vidi kako inteligencija može voditi boljem načinu života. Ipak, to nije tako jednostavno.
Zanimanje, zarada i način života koji osoba vodi pod velikim su uticajem socijalnih i društevnih odnosa. Prisustvo (ili odsustvo) bogatstva određuje koje društvene prilike su nekom na raspolaganju, tako da se taj neprekidni ciklus nastavlja. Na primer, škole kao što je slavni Iton imaju neverovatno visoke školarine, koje moraju sebi da priušte porodice većine učenika koji ga pohađaju – finansijska pomoć pruža se samo veoma malom procentu učenika. Bogatstvo i „brend” škole podstiču kulturu samopouzdanja. Društveni kontakti koji se tu stvaraju obezbeđuju učenicima da rano upoznaju značaj moći i uticaja i da dobiju pristup putevima njihovog sticanja. Tako, recimo, u različitim periodima tokom prethodnih decenija, oni koji su pohađali Univerzitet Iton delili su učionicu sa članovima engleske kraljevske porodice jer je to već dugo omiljena škola ove istaknute porodice, gde se obrazuju njeni sinovi. Engleska kraljevska porodica je gotovo na samom vrhu društvenog poretka koji traje vekovima, sa svim mogućnostima koje prate takav položaj u društvu.
Deca koja su izložena ovoj vrsti socijalnih i finansijskih prednosti mogu imati dugoročne koristi od toga. To im može olakšati da samopouzdano zauzmu liderske pozicije u svetu – dvadeset premijera Velike Britanije pohađalo je Iton. To mogu da postignu čak i kad je njihov nivo inteligencije niži od nivoa onih koji nisu imali ovo preimućstvo i samim time nemaju ni toliko samopouzdanja, ni društvenu mrežu koja promoviše liderstvo. (Boris Džonson, premijer Velike Britanije, pohađao je Iton, a nije položio Mensin test, što zahteva IQ koji ima dva odsto populacije na vrhu).
S obzirom na uticaj na životne ishode ovih društvenih prednosti ili hendikepa, važno je uvideti kako se to ispreplitalo s pitanjem inteligencije i kako bi moglo da se odvoji od tog pitanja. Tako, recimo, videli smo nešto ranije u ovom poglavlju kako inicijative kao što je program Prednost, čiji je cilj povećanje koeficijenta inteligencije, nisu uspele da izvrše bilo kakav realan uticaj na IQ. Ipak, one su pozitivno uticale na društvo: uspele su da prekinu cikluse socijalnih i bihejvioralnih problema učesnika programa i povećale su njihove stope upisa na koledž.
Inteligencija nije nikada sto posto nasledna. Svaka osoba ima ono što je nazvano „opsegom reakcijâ”, a to znači opseg koeficijenta inteligencije, koji bi ta osoba mogla imati s obzirom na njenu genetsku strukturu.
Premda je dokazano kako je lakše da uticaji iz okruženja nanesu štetu inteligenciji nego da je poboljšaju zbog toga što je inteligencija u tolikoj meri nasledna crta, okruženje, ipak, uvek vrši određeni uticaj na nju. Inteligencija nije nikada sto posto nasledna. Svaka osoba ima ono što je nazvano „opsegom reakcijâ”, a to znači opseg koeficijenta inteligencije, koji bi ta osoba mogla imati s obzirom na njenu genetsku strukturu. Nivo u okviru tog opsega koji ta osoba zaista postiže zavisiće od kvaliteta njenog okruženja. Genotip se odnosi na genetsku strukturu neke osobe, a fenotip na to kako se ta genetska struktura manifestuje kao rezultat interakcije gena i okruženja. Ako beba čiji roditelji imaju veoma visoke koeficijente inteligencije bude dugotrajno izložena lošoj ishrani neće biti u stanju da dostigne potpuni fenotipski stepen svog genotipskog potencijala. Načine na koje geni ulaze u interakciju s okruženjem proučava epigenetika, i to je izuzetno složeno pitanje.
Odlomak iz knjige:
PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJESonja Falk
PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE
Kako koristimo inteligenciju u svakodnevnom životu
Prevod sa engleskog Milica Simić
Izdavač: Psihopolis, 2021.
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0