Volim te do meseca i zvezda

I ponovo se bliži Nova godina; spremile smo jelku i počele da odbrojavamo dane do dolaska Deda Mraza. Da, i dalje veruje. U par navrata me je pogledala sumnjičavo, rekla: mama, ja mislim da si ti Deda Mraz. Nasmejala sam se i odgovorila, ali bebo, odakle meni tolike pare da kupim sve što nađeš ispod jelke? Ne, ne, to deda mraz sve donese…

Deo poklona sam već spremila, nisam sigurna hoće li i ove nove godine deda mraz biti darežljiv koliko i prethodnih, ali potrudiću se. Deveta godina kako prvi januar dočekujem ispred televizora, sama, sa čašom vina i sopstvenim mislima. I to je u redu, neke stvari naučite da prihvatite jer vrede, vrede sto puta više od skakanja po kafanama ili skupe izveštačene radosti dočeka po kafićima ili diskotekama. Osim toga, ja nisam noćni tip a znam da će me đavolak bez milosti probuditi već oko sedam ujutru.

Volim jelke, volim da ukrasim kuću. Priznajem da sam teška srca privilegiju kićenje ustupila ćerki. A onda sam sačekala da ona završi i okrene leđa, pa sam ukrase premeštala kako sam ja htela.

Život samohranih roditelja je prilično usamljen. Gledamo prijatelje kako se okupljaju porodično po kućama, slušamo lovačke priče od neudatih i neoženjenih. Trudimo se da animiramo naš mali svet, prizivamo drugare i drugarice na prednovogodišnju ili prvojanuarsku žurku. Pakujemo poklone, ispraćamo decu na “deda mraza kod tate” – za koje vreme ćemo optrčati još jedan krug do samoposluge ili tržnog centra, za svaki slučaj, kako bi kupili još neku glupost za obradovanje.

Osećamo na sebi teret svih obaveza i briga, a pravimo se da nam nije ništa. Duplo više truda ulažemo u doterivanje, pretvaramo se, besomučno se pretvaramo da je sve super, da je sve baš kako bi trebalo da bude. Posebno se pretvaramo pred decom, jer njima je to najvažnije. Mala deca, kao što je moja ćerka, još uvek umeju da se raduju glupostima: oči joj blistaju dok posmatra kako se lampice na jelci pale i gase. Iščekuje šarene laže, ima želje. Divi se mojoj odeći, nakitu, gleda kako se šminkam i govori mi da sam najlepša.

Naša mala deca još uvek nemaju pojma o životu.

Ne znaju šta je posao, plata, troškovi.

Ne znaju o čemu sve razmišljamo i brinemo.

Ne vide nas kako skupljamo prljavu odeću, guramo je u mašinu, ubacujemo deterdžent (o ne, pri kraju je, moram da kupim novo pakovanje…), vadimo iz mašine i prostiremo.

Ne vide kako peglamo i slažemo po ormanima – odnosno vide, ali kakve to ima veze sa njima ?

Ne vide kako plaćamo račune.

Ne gledaju dok pregledamo knjige i sveske, ne shvataju da brinemo za njihove ocene.

Spavaju dok beskonačno guglujemo i kopamo po internetu u potrazi za vežbama iz matematike, koje zatim štampamo na poslu – krišom kako nam ne bi bilo zamereno da trošimo hartiju i toner.

Gledaju crtaće dok se po ko zna koji put pitamo šta da im damo za doručak, ručak, večeru.

Roditeljstvo – to je veliki posao, najvažniji i najozbiljniji.
Samohrano roditeljstvo – to je opasnost koja vreba na svakom koraku. To je izazov iz koga može proisteći velika radost, velika tuga, ili obe istovremeno.

To je strah
Samoća
Neprospavane noći
Potisnute suze
To je pakovanje poklona u ponoć, krišom, tiho da dete ne bi čulo
To je laganje da je sve u redu i kada nije.

Ali ne samo to, srećom, ne samo to.

Samohrano roditeljstvo – to je grljenje, to je volim te najviše, a ja tebe još više, a ja tebe najnajnajnajviše do meseca i zvezda i najviše i još više i najnajviše i do Grčke i do škole i do svemira…

To je radost i privilegija podizanja najčistije duše, najumilnijeg, najboljeg deteta na svetu.

Mog deteta.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA