Da li će se snaći? Ko će mu biti učiteljica? Da li će njegov najbolji drug biti sa njim u razredu? Šta ako ga učiteljica pita nešto što ne zna?
Podržite samostalnost deteta – Polazak deteta u školu veliki je životni događaj poput prvih reči ili prohodavanjem. Osim toga što su svi ovi događaji važni razvojni stadiumi, sličnost im je i to što se i veština prohodavanja i veština „idenja u školu“ postupno razvijaju. Kao što u početku prohodavanja morate pridržavati dete, ali kasnije biva sve stabilnije i vrlo brzo počinje neuhvatljivo brzo da trči, tako je i u početku školovanja potrebno dosta roditeljske pomoći i podrške dok dete u potpunosti ne razvije samostalnost.Ipak treba imati na umu da dete koje neko stalno nosi, i koje se nikada nije oslonilo na sopstvene noge, verovatno nikada neće pravilno potrčati. Na isti način dete koje nikada nije pokušalo da uradi nešto bez pomoći, nikako ne može razviti veštinu samostalnosti.
Postoje brojni načini na koje dete može aktivno da učestvuje u pripremama za školu. Dete može (uz sugestije o kvalitetu) učestvovati u izboru školske torbe, peretonice i sveski. Ako postoji finansijska prepreka, objasnite detetu da može da odabere proizvod do određene sume – deca to shvate kao igru i zaista poštuju dogovoreno.
Uključite dete u izbor garderobe za prijem prvaka i prvi dan škole. Pomozite mu da nauči put od kuće do škole, neka ono bude Vaš vodič pre nego što ga pustite bez pratnje u školu ili iz škole. Osmislite sistem za obeležavanje domaćih zadataka (odlična taktika su npr. mali samolepljivi papirići koji vire iz knjige) i vreme u kom će dete samosatalno pokušati da završi zadatke. Budite tu da ga pridržite ako mu zatreba pomoć – i pohvalite ga kada vidite da mu pomoć nije baš uvek potrebna.
Dozvolite detetu da uči na sopstvenim greškama. – Naravno da niko ne želi namerno da napravi grešku. Još manje želimo da namerno pustimo da dete napravi grešku. Ako vidimo da je nešto pogrešno, ispravićemo ga, tako mu pomažemo, zar ne?
To je donekle tačno. Na primer kada dete donese domaći zadatak na pregled i vidimo da je napisalo da je 2+2=5, objasnićemo mu da je pogrešilo, i pokazaćemo mu kako da dođe do pravog rešenja i da ispravi grešku.
Ipak, u nekim situacijama želja da pomognemo detetu donosi više štete nego koristi. Na primer kada ispravljamo svaki detalj i insistiramo na savršenstvu. Dete na taj način dobija poruku da nije dovoljno dobro i postaje demotivisano.
Pomoć u vidu Viber grupe gde prosleđujemo dobijene informacije šta je bilo za domaći detetu takođe nanosi više štete nego koristi. Dete na taj način uči da ne mora ili da nije u stanju da zapamti šta je za domaći. Ukoliko mu dozvolimo da jednom zaboravi domaći tokom prvog razreda, dok se uspeh još uvek ne ocenjuje brojčano, dete će naučiti da njegovi postupci imaju posledicu, a da mu ta posledica ne nanosi dugotrajnu štetu.
S druge strane, ukoliko se tokom prvog ciklusa obrazovanja (od prvog do četvrtog razreda) dete uvek oslanja na to da će roditelj dobiti sve neophodne informacije putem Viber grupe, prelazak u peti razred predstavljaće mu mnogo veći problem nego detetu koje je već steklo dobre radne navike u prvim godinama školovanja.
Pitajte, i naučite dete da pita. –Objasnite detetu da nema ništa loše u tome da podigne ruku i da pita učiteljicu da ponovi ili da da dodatno objašnjenje. Učiteljice su tu da im pomognu da razumeju gradivo, a samo onaj ko misli da sve zna nikada neće ništa novo naučiti. Podrazumeva se da će nekada deca imati pitanja.Ovo takođe važi i za roditelje. Svaka učiteljica na prvom roditeljskom napomene kada je termin za individualne razgovore, a po potrebi ovaj termin može i prilagoditi. Ukoliko imate neku dilemu vezanu za nastavne metode ili organizaciju nastave, najbolji način da ih razrešite je zakazivanjem individualnog razgovora sa učiteljicom i postavljanjem pitanja direktno njoj.
Gradite pozitivan stav prema školi i učiteljici. – U školama gde postoji više od jedne učiteljice često se javljaju određene preference. Uprkos tome što bi roditelji više voleli da im dete ide kod jedne, nego kod druge učiteljice, treba imati na umu želje dece – a deca samo žele da krenu u prvi razred (kasnije samo žele raspust ).
Kada dete pita: „A ko će mi biti učiteljica?“, odgovorite: “Imaćeš najbolju učiteljicu za tebe! Ona će te voleti i ti ćeš voleti nju i svi ćete svašta lepo naučiti sa njom!”. – Razgovarati pred detetom o tome koja je učiteljica “najbolja”, može dugoročno gledano, naneti više štete nego koristi.
Bez obzira na okolnosti, uvek postoji mogućnost da dete ipak iz ovog ili onog razloga ne bude dodeljeno željenoj učiteljici. U tom trenutku umesto radosti zbog polaska u školu, dete oseća razočarenje. Podsvesno mu se mogu javiti misli poput: “Ova učiteljica nije dovoljno dobra” ili “Ako nisam kod najbolje učiteljice, možda ja nisam dovoljno dobar?”.
U svakoj situaciji imajte na umu da je jedan od najvažnijih zadataka u prvom razredu postaviti pozitivan stav prema školi, učenju, obrazovanju i nastavnom osoblju. Način na koji dete doživljava učiteljicu i školu u prve četiri godine, često postaje model koji se prenosi na celokupni tok obrazovanja, a pozitivan stav prema učenju olakšaće u velikoj meri sam proces učenja tokom čitavog školovanja, ne samo tokom prva četiri razreda.
Podstaknite socijalizaciju deteta. – Deca već u prvim godinama života imaju svoje „najbolje drugare“. Mi roditelji često se sprijateljimo sa roditeljima najboljih drugara. I onda pred polazak u školu strepimo od toga da li će prijateljstvo uspeti da se održi ako ne budu išli u isti razred.
Ovaj savet u velikoj meri sličan je sa prethodnim – pokušajte da izgradite pozitivne stavove u odnosu na drugu decu.
Dete će na promenu reagovati isto kao i roditelj.
Ukoliko roditelji predstave eventualno razdvajanje dece u odeljenjima kao strašan događaj, i dete će razdvajanje od najboljeg druga/drugarice doživeti kao problem. Ukoliko roditelj detetu objasni da to samo znači da će i on i najbolji drug/drugarica upoznati svu decu iz oba odeljenja brže nego ostala deca, koja nemaju najboljeg druga da ih predstavi, dete će ovaj događaj mnogo lakše prihvatiti.
Ako je moguće, organizujte barem jednu priliku za druženje sa najboljim drugom nakon škole odmah u prvoj nedelji, kako bi dete će shvatilo da najbolji drugovi ostaju najbolji drugovi čak i kada nisu u istom odeljenju.
Budite detetu kolega, a ne njegov „radnik“ ili „gazda“. – Ohrabrite dete da od prvog dana samostalno obavlja zadatke vezane za školu i objasnite mu da je škola njegov posao. Od početka školske godine mu ponavljajte da mame i tate sami znaju koje zadatke treba da obave na poslu, a tako i deca treba sama da znaju koje zadatke treba da obave u školi. Ako bi nam kolega stalno govorio šta da radimo, onda nam on postaje šef. A deca zaista ne žele da im neko šefuje. Ako želimo da budemo sami svoj gazda (a većina dece zaista želi), onda moramo sami znati koji su nam zadaci i potruditi se da ih obavimo najbolje što možemo sami, pa tek onda tražiti pomoć.
Roditelji su tu da pomognu i ohrabre dete kao kolege što pomažu i ohrabruju jedni druge, ali ne treba da obavljaju zadatke umesto deteta. Nema smisla da kolega obavi sav zadatak.
Opustite se. – Sva deca upisaće se u prvi razred i sva deca radovaće se polasku u školu. Vaše dete imaće, kao i sva ostala, bolje i lošije dane. Stvari koje će savladavati sa lakoćom i stvari koje će mu predstavljati prepreku i oko kojih će mu biti potrebna dodatna podrška i pomoć. Decu sa kojom će se slagati bolje i decu sa kojom nikako neće želeti da se druži. Najvažniji faktor i najvažniju ulogu u savladavanju svih potencijalnih prepreka predstavljate Vi, roditelji. Dokle god se dete ima sigurnost, ljubav i pažnju kod kuće, nemate razloga za brigu.
Srećno!
Autor: Sandra Žarković (Stefanova i Filipova mama, master profesor nemačkog jezika i književnosti)
Izvor: Zelena učionica
Komentari 0