Vikend – porodični rezervat?

U toj sveopštoj jurnjavi što se život zove, kako sve manje i sami sebe viđamo, tako i trenuci za naše najmilije sve više postaju prava dragocenost i retkost, pa i nedostižni ideal, što je najtužnije…

Foto: Flickr

Tako čekamo vikend, kako bi za ta dva dana svima sve nadoknadili. Istraživali smo koliko je vikend danas zaista utočište pravih porodičnih vrednosti.

„Koliko još juče, očevi su nas nedeljom uveče vodili u letnje bašte na ćevapčiće i malinu sa sodom. Događaj koji smo sa čežnjom čekali sedam dana. Vreme skromnosti. Sve se to događalo pre pojave tzv. potrošačkog društva… Za ostalim stolovima sedele su druge, slične porodice… Danas novi klinci ne izlaze sa roditeljima nedeljom uveče. Oni u čoporima stoje ispred Mekdonaldsa, žvaću Big Mek i ćute“, ovaj citat Mome Kapora možda najbolje ilustruje naše vikende nekad i sad.

Stari dobri nedeljni ručak, gosti, televizija…

„Tako bi trebalo da bude“, rekao je neuropsihijatar Petar Bokun. To treba da bude vreme koje se provodi sa porodicom, kako bi se porodica učvrstila, kako ne bi dolazilo do razvoda, kako bi naša deca rasla harmonično“…

„Želim da verujem da to postoji, ali sam svedok sopstvenog života i ljudi oko mene da je to zaista vrlo retko“, kaže novinarka Branka Nevistić. Mislim da to nije dobro, ali nemoćni smo pred tim. Ja sam neko ko svaki vikend radi, onda vam je sve jasno…

„Dok smo bili mlađi, znalo se, vikend, godišnji odmor, planirali smo sami. Sada već neko drugi planira i vikend, i godišnji odmor i sve“, otkrivaju naši sugrađani.

Kad vikende, tj. vreme za naše bližnje planira neko dugi, eto kako naši dragi bivaju prepušteni nekom drugom, ili samima sebi. Istorija vikenda u Jugoslaviji počinje između dva rata kada je uveden tzv. “engleski vikend“, koji se sastojao u tome da se subotom popodne ne radi. Petodnevna radna nedelja u nas je uvedena šezdesetih godina prošlog veka.

„Dva dana nećete raditi i mogli biste natenane da vaspitavate svoju decu. Ima roditelja koji to rade samo kad su u gostima ili kad imaju goste“, tako je sedamdesetih pisao Duško Radović.

Vidite da su se još tada deca vaspitavala sama od sebe. A kako li je tek danas, kad više ni vikendima nismo slobodni? I gde je onda i kada vreme i mesto za porodicu?

„To je građanski i bilo bi lepo, kad bi se tako moglo“, govorio je psihijatar Petar Bokun. Nažalost, zbog nemogućnosti da zaradimo na radnom mestu, vikend se koristi da bi se zaradilo, i oduzima se od sreće i zadovoljstva, intimnih trenutaka, porodičnih koji su nam neophodni. Onda se sve to kasnije kupuje… Ljubav dece kupuje se materijalnim dobrima, što je velika pogreška“,reči su akademika.

Najnovija istraživanja kažu da tokom vikenda utrošimo u proseku 13 sati da bi nadoknadili posao od protekle nedelje, kućne poslove, otišli u nabavku, kuvali, prali, peglali, poplaćali račune… Dakle, radna nedelja nam traje sedam dana, te ne čudi sve masovnija pojava vikend depresija, vikend alkoholizma, vikend migrena, vikend brakova…Zastanimo na čas, odspavajmo duže ovog, sledećeg, svakog vikenda, popijmo kafu u krevetu, izađimo sa našim dragima, kao nekad…

Izvor: S Media

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA