Deca koja se dosađuju i roditeljski mir su ključevi

Sve češće vidim roditelje koji pate. Osećaju krivicu zbog nemogućnosti da postignu ono što misle da bi trebalo da urade jer stoji činjenica da imaju puno posla i drugih obaveza, mnoštvo pomodarski nametnutih dečijih vannastavnih i zabavnih aktivnosti.

Piše: Igor Rakić, osnivač Škole intelektualnih veština

Kada razgovaramo imaju gotovo identične govorne obrasce: “Ne želim da naše dete nešto propusti, napolju je haos i daću sve što imam i nemam da mu obezbedim sve što mogu!”. Oni podmeću svoja leđa nadajući se da će finansijski i organizaciono izdržati sve obaveze koje sami nameću sebi i svojoj deci.

Roditelji, na kraju, gotovo uvek gube trku sa vremenom i posle napornog dana, iznureni padaju bez energije. “Roditeljski dodatak”, kako moja komšinica koja radi u prodavnici pored kaže, koji joj roditelji traže sa poslednjom večernjom kupovinom zove se “Red Bull”, zapravo – dva “Red Bula”, da bi, kada deca spavaju mama i tata imali i malo vremena za sebe i setili se da postoji neki razlog zašto su hteli da uživaju u dvoje.

Strepnje koje imaju u vezi sa budućnošću i uspehom njihove dece se svakim danom ne umanjuju, nego rastu. Roditelji shvataju da su uhvaćeni u “trku pacova” i nemaju dovoljno energije da iz nje izadju kao pobednici, a što je još gore – imaju uverenje da iz nje ne mogu da izađu uopšte. Očaj. Katastrofa. Nemir. Svađe između supružnika. Netrpeljivost prema infantilnim postupcima dece. Gubitak balansa i porodične ravnoteže.

Da li uviđate trend da roditelji kvalitet dečijeg života – ispunjenost – sve više procenjuju kroz prizmu zabave. Da li je detetu zabavno? Da li sam ja OK roditelj, ako je mom detetu dosadno?

Bio jednom jedan mladi princ koji je sa ocem krenuo u osvajanje nepoznate džungle. Otac ga je pustio da vodi čitavu četu vojske i da se probijaju kroz gusto rastinje prašume. Na kraju dana, dečak princ, sav zadovoljan, dođe ocu i ponosito mu reče: “Vidiš šta je mladost! Moji ljudi i ja smo danas uradili više nego ti i tvoja četa za tri dana!”.

“Istina je”, odgovori stari kralj, “vi ste zaista mnogo šume iskrčili, ali smo moji ljudi i ja dalje odmakli – Pitaš se zašto, momče? Zato što ste ti i tvoji ljudi krčili pogrešnu šumu u krivom pravcu. Moji ljudi su odmorni i sutra će moći da rade ceo dan, a tvoji?”

Ova prašumska priča, oslikava razliku između efikasnosti i efektivnosti. Većina nas danas želi da bude efikasan roditelj. Da stigne da odvede decu na engleski, nemački, balet džudo, da bude prisutan na javnom času najstarije ćerke, dok je istovremeno na razgovoru sa mlađom oko upisa u osnovnu školu, i paralelno čeka u redu za reprogram kreditnog zaduženja. U pričama po rođendanskim žurkama i slavama, roditelji prepričavaju svoje priče o uspesima kako postižu sve ili se žale kako ne postižu ništa. Očevi govore kako su moderni kentauri – pola ljudi pola automobili. Ali koliko je to efektivno? Koliko to zadovoljava osnovne principe – stubove uspešnog roditeljstva? Čekaj! Koji su to principi?

Dva osnovna principa uspešnog roditeljstva stara koliko i vreme – su zdrav i srećan roditelj i stvaranje zdravog, srećnog i samostalnog čoveka (deteta). Pod zdravim roditeljem podrazumevam osobu koja je ne samo fizički zdrava i koja preventivno deluje u očuvanju svog fiziološkog zdravlja, nego i čoveka koji živi u izvesnoj ekologiji koja podrazumeva zadovoljavanje nekoliko potreba – ličnih, bračnih, porodičnih, društvenih i duhovnih. Realno, kada bismo procenjivali koliko mi i po kom redosledu zadovoljavamo ovih pet potreba – šta bismo dobili kao rezultat? Nažalost, videli bismo da dve bazične potrebe ličnu i duhovnu mi stavljamo na poslednje mesto. Mi sami sebe zapostavljamo, da bismo se orijentisali ka ispunjenju porodičnih potreba. Čovek postaje sužanj porodice zapostavljajući četri jako bitna aspekta svoje sreće – što neminovno na kraju utiče i na fiziološko zdravlje. Umesto da pazimo sebe kao stub porodice mi sečemo svoje korenje i time ugrožavamo ceo životni projekat.

Sa druge strane – zdravo, srećno i samostalno dete je dete koje ispunjava svoje razvojne zadatke i polako biva vođenju kao osamostaljivanju koje treba da kulminira odrastanjem rezervisanim za period između osamnaeste i dvadesetsedme godine.

Zamka postoji u tome što roditelji umesto da poslušaju savet mame orla koja svoje mladunce, kada im ojača kljun, kandže, krila i preje, gurne iz gnezda mi prezaštićivanjem svoje dece činimo da se psihološka “pupčana vrpca” ne preseče – nego da ojača. Tako kreiramo decu koja će sa metaforičkim pupčanikom u ruci ići okolo i tražiti sposobnjakoviće za koje će da se zakače (prijatelje, partnere, poslodavca, državu).

Razumete li da permanentnim kljukanjem dece “tudjom maštom” (crtanim filmovima, ilustrovanim knjigama, video tutaorijalima), mi učimo decu da će se neko uvek pobrinuti za njihovu razonodu. Drugi će da smisle, maštaju, pa čak i da se igraju za njih (“rijaliti”). Mi ih učimo da očekuju da se njihovim usrećivanjem i strukturiranjem vremena bavi neko drugi. Kako onda da očekujemo da će se naša deca, u recimo školskom okruženju – “resetovati” i postati organizovana, odgovorna i samostalna?

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA