Velikani medicine – Florens Najtingejl

Florens Najtingejl – medicinska sestra koju pamtimo

Uvek iznova mi se potkrade greška da u ovoj rubrici pišem o lekaru. Kao da medicina sa njim i počinje i završava. Kao da ona silna vojska pored njega ni ne postoji. Šta bi danas jedan lekar mogao da uradi da nije bilo farmakologa i farmaceuta koji su lek osmislili i proizveli? U kolikoj meri bi posao hirurga bio otežan da u sali recimo nema instrumentarke?

Zamislite posetu ortopedu koji nema zaposlenog gipsara? Kad bi stomatolog stigao da leči zube, ako bi sam morao i da pravi proteze? Može li se moderna laboratorija zamisliti bez tehnologa i biohemičara? Može li se moderna medicina zamisliti bez mikrobiologa i genetičara? Može li jedna bolnica ( a samim tim i pacijenti koji u njoj leže), bez pažnje, brige i spretnosti medicinske sestre? E, upravo o njima danas želim da pišem. O njima sa kojima se svakodnevno susrećete, koje najčešće ni ne primetite, jer ste svu pažnju usmerili na lekara. One su takođe velikani medicine.
Vladimir Ostojić

Izabrala svoj put
Pravi velikan, bila je i Florens Najtingejl. Ratne godine provedene na Krimu, učinile su je svetski poznatom – a to je svega dve godine od ukupno devedeset.
Rođena je u Firenci 12. maja 1820, za vreme dvogodišnjeg medenog meseca svojih roditelja.
Florens je rasla u živahnu, atraktivnu i dobro obrazovanu mladu ženu. Očekivalo se da nađe dobrog muža i osnuje dobar brak. Ali je odlučila da pođe drugačijim putem. Šetajući vrtovima Emblija, osetila je da je Bog poziva da radi njegov posao. Još uvek nije imala predstavu šta bi to moglo biti.
Nekako instiktivno, interesovala se za patnje ljudi. Posećivala je domove bolesnih u lokalnim selima i počela je da obilazi bolnice, u želji da sazna što više o poslu medicinske sestre. Bogati roditelji su branili da postane sestra, jer je u to vreme to bilo ponižavajuće zanimanje za dobro odgojenu i učenu devojku. Poslali su je na proputovanje sa porodičnim prijateljima. Proviđenje je htelo da na povratku prođu kroz Kajzersvert i posete bolnicu pastora Teodora Flindnera i školu za đakonese (protestantske milosrdne sestre). Upravo je tu započela svoju obuku.

Priznato zanimanje
1854. godine, Tajms je kritikovao Britansku medicinsku službu i njenu nesposobnost koja se pokazala u ratu sa Rusima. Ministar zdravlja, Sidni Herbert je zamolio sestru Florens, tada već poznatu u medicinskim krugovima, da preuzme brigu o medicinskim sestrama u bolnicama u Turskoj. Gomila ranjenih je preplavila bolnice. Sestra Florens je uvela posve nove prakse. Pisala je umesto ranjenih vojnika njihovim porodicama; radila kao njihov lični bankar, šaljući njihove plate familiji, a u bolnice je uvela sobe za čitanje. Zaslužila je veliko poštovanje vojnika. I javnosti kod kuće. O njenom radu se pričalo u Engleskoj, i prikupljen je novac za pomoć njenih reformi, kako u inostranstvu, tako i u Britaniji. Iako su njene zasluge u Krimskom ratu, ogromne, ipak se mnogi slažu da je njen najveći doprinos bio uzdizanje zanimanja medicinske sestre na jedan viši i cenjeniji nivo. To više nije bilo ponižavajuće i sramotno zanimanje za ženu; naprotiv, to je postao u društvu priznat i cenjen posao. Mnogi muškarci se danas odlučuju za njega.

Škola za medicinske sestre
Florens je osnovala školu za medicinske sestre u bolnici svetog Tome. Sem što je vodila brigu o organizaciji škole, Florens se interesovala za svaku od polaznica ponaosob. Hrabrila ih je kako lično, tako i jednom u godini otvorenim pismom. Po završetku školovanja, Florens bi ih pozvala na čaj i tom prilikom im poklonila udžbenike. Njene štićenice su smatrane najbolje obučenim kadrom i mnogi su ih tražili, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Knjige i publikacije
Odštampala je preko 200 knjiga i publikacija. 1860 je napisala udžbenik pod nazivom Zapisi o negovanju. Preveden je na jedanaest jezika i štampa se i danas. Smatrala je da bolest nastaje zbog nehigijene i lošeg vazduha. Ovaj stav je doveo do reorganizacije službe kao i prostora u bolnicama.
Za životno delo i trud, kraljica Viktorija je Florens odlikovala Kraljevskim Crvenim Krstom, 1883. U starosti je primila mnoštvo počasti, a najveća je možda Orden vrline koji je tada prvi put dodeljen jednoj ženi. Klonila se javnosti i živela tiho i skromno do kraja života, koji je okončala u dubokoj starosti, 13 avgusta 1910 godine.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA