Vaspitanje na malo drugačiji način: Kako Danci od dece prave srećne ljude

Foto: Pixabay

Jedan dan u nedelji bez obaveza i aktivnosti, namenjen isključivo bezbrižnoj dečijoj igri, zatim umerenost u pohvalama, otvorena i jednostavna komunikacija, nastojanje da se dete samostalno odbrani u pojedinim situacijama, pomoć u preoblikovanju onoga što dete misli da ne može u ono što može – samo su deo smernica roditeljima u odgoju srećne dece. Dece koja anksioznost i depresiju ne poznaju i koja izrastaju u srećnu naciju. Nije to šala. Takve smernice odlike su danskog vaspitanja dece, prvi put napisane u knjizi pod nazivom „Danski odgoj dece – šta najsrećniji ljudi na svetu znaju o vaspitanju samouverene i sposobne dece“.

Pažnja na zadatku

Dve autorke, Džesika Džoel Aleksander, američka kolumnistkinja i mama koja živi u Danskoj i Iben Dising Sandal, psihoterapeutkinja, poručuju da su Danci, odgajani po svojim jednostavnim i nepromenjenim principima, pravilima i načelima već četrdeset godina, otkako je globalnih istraživanja, na samom vrhu liste najsrećnije nacije na svetu.

„Odlika danskog odgoja je usmeravanje detetove pažnje na zadatak umesto na pohvalu. To detetu pomaže da se usredsredi na rad, a ujedno ga uči i poniznosti. Pomaganje detetu u izgradnji osećaja da je sposobno da usavrši neku veštinu umesto da je već majstor u nečemu postavlja čvršće temelje za rast i razvoj. A to podstiče razvoj unutrašnje snage i otpornosti. Način na koji hvalimo decu zaista snažno utiče na njihovu stabilnost“, poručuju u svojoj knjizi ove dve autorke. Danska teorija odgoja skraćena je u akronim koji se lako pamti: P.A.R.E.N.T. (engl. roditelj), a koji je sastavljen od početnih slova engleskih reči igra, autentičnost, preoblikovanje, empatija, bez ultimatuma i zajedništvo.

Analizirajući i upoređujući brojna svetska istraživanja s danskom usredsređenošću na igru, saosećanje i društvene veštine, autorke su zaključile da su Danci izdvojili najvažnije elemente vaspitanja.

„Danska filozofija roditeljstva i način odgoja dece imaju zaista upečatljive rezultate, a to su otporna, emocionalno sigurna deca koja odrastaju u stabilne, srećne odrasle ljude koji zatim taj izuzetno efikasan način roditeljstva primenjuju na vlastitoj deci. Baština se prenosi na sledeće naraštaje“, poručile su autorke.

Danci se groze fizičkog kažnjavanja deteta, u porodici nema povišenih tonova ni vikanja jer je odnos između roditelja i deteta definisan jasno postavljenim pravilima. Uostalom, pravila ponašanja uspostavljaju se kada u sedmoj godini deca krenu u školu. Svaki raniji odlazak u školske klupe ne podržavaju – jer, ističu, deca pre svega treba da budu deca.

Timski rad, zajedništvo, empatija, ali i skromnost, osnovne su vrednosti koje danska deca uče u školama i unutar svojih porodica jer, poručuju autorke, deca moraju da nauče da se brinu jedni o drugima. S njima se razgovara o osećanjima, kako dobrim tako i lošima, deca se u školi i kod kuće podstiču da grade pozitivnu sliku o sebi, da umeju da prepoznaju u čemu su dobra i da u tom smeru nastave da se razvijaju, ali istovremeno da ne pokušavaju da negiraju svoje nedostatke. Njih ne treba da se srame, poručuju mladim Dancima i roditelji, ali i profesori u školama.

Deca se ugledaju da roditelje

„Danci oduvek veruju da je briga za sreću drugih važna i za vlastitu sreću„, poručuju autorke. Uostalom, kažu da roditelji i sami moraju da pokažu empatiju prema deci da bi ih podstakli u takvim osećanjima.

„Na roditeljima je velika odgovornost jer su svojoj deci prvi primer empatije. Deca neprestano posmatraju i ugledaju se na roditelje, ono što doživljavaju u svom domu ključno je za razvoj njihove empatije. Porodica u kojoj su deca izložena fizičkom, psihičkom ili seksualnom nasilju mogu da unište detetovu sposobnost empatije. Svako dete koje je pretrpelo traumu privrženosti ima narušen kapacitet za empatiju. Preterano zaštitničke porodice takođe mogu loše da utiču na razvoj empatije“, naglašavaju autorke i zaključuju: za Dance ne postoji loše dijete, samo loše ponašanje i loš roditeljski pristup.