A deca ni da se zbune. Prirodno izmarširaju i izrecituju svoje dok publika plače. Nakon toga smo otišli svi u igraonicu sa vaspitačicama. Prvi i poslednji put svih tridesetoro drugara zajedno van vrtića. A bilo je lepo družiti se neobavezno sa vaspitačicama.
Moje mlađe dete neće ići u državni vrtić… I duša me boli… Jer mojoj starijoj ćerki je vrtić bio jedna baza u kojoj je rasla i razvijala se uz najbolje moguće primere. U jasle je krenula sa godinu i po. U pelenama naravno. Nije znala sama da koristi pribor za jelo. Dina i Jaca… Dve žene koje su našu decu gledale kao svoju… Presvlačile pelene, hranile. Učile su je pesmicama, prijateljstvu, strpljenju. Koliko su divne bile govori činjenica da ni jedan jedini put moje dete nije izašlo iz jaslica sa punom pelenom ili umrljanim nosom. Čak ni to famozno privikavanje nije bilo problematično iako smo se do tada jedva odvajale. Godinu dana je samo bila jaslenac. Ako dodamo na tom i varičele, upalu pluća, pokoji bronhitis i latingitis, nije pošteno spojila ni pola godine. Ali sasvim dovoljno da oseti ljubav koju su joj te dve divne osobe usadile za čitav život.
Kada je imala dve i po, Doda je prešla u vrtić sa svim onim znanjima i veštinama koje su joj u amanet ostavile sestre-vaspitači. Tu su nas sačekale Jaca i Marina. Marina je poznato lice jer je pre toga radila kao sestra-vaspitač i deca su je znala iz dežurne sobe. Jaca iskusna vaspitačica, Marini prva ‚‚vrtićka deca‚‚… Jaci tako mali jer je ispratila predšklolce, Marini tako veliki jer nisu jaslenci. I tako smo krenuli na taj dug put od četiri godine…
I divno smo se snalazili na tom putu. Mi kao roditelji smo dali sve od sebe da uredimo tu sobicu da im bude što prijatnija… A naše vaspitačice. Učile su ih prvim slovima, dugim pesmicama… Svim bitnim stvarima koje ih okružuju. Učile su ih da se mire kada se sporečkaju… Da kažu izvini… Učile su ih životu, učile su ih sreći. Čistile su ogrebotine, skidale temperature, vezivale pertle… Mazale su kremice sa zaštitnim faktorom da ne izgorore, vodile napolje… Jednom rečju, negovale su ih kao svoju rođenu decu… Možda i požrtvovanije od toga… A mi roditelji smo mogli da budemo mirni jer su naša deca bila u najboljim mogućim rukama.
I svi su zaslužni za to. Od upravnice Sandre, preko kuvarica Jelice velike i Jelice male. Preko domara i svih onih divnih vaspitačica iz dežurne sobe. Od Mice, Jagode, Margarete, Tanje, Slađe, Saške, Jece, Jace, Vesne i Nataše. Sve one su brinule o mom detetu i činile da postane bolji čovek. Čak i spremačice Sanja i Pajićka. Zamislite kada na završnoj priredbi baš ta Pajićka dobije najveći aplauz. Ne znamo joj ime ali je svi jednostavno zovemo Pajićka. Ta žena mazi našu decu kada ne mogu da zadremaju, vezuje im pertle. Daje kišobrane kada mame ne ponesu. Ta žena zna naše živote jer deca jedva čekaju ponedeljak da joj sve ispričaju. Ta žena će ispratiti još jednu generaciju i ostati tu da nekoj novoj deci ulepšava detinjstvo. I nikada oni nisu bili zaposleni koji su se školovali za to. Niti oni koji su plaćeni za to. To su uvek bili divni pedagozi i pre svega divni ljudi. Moje dete nije moglo bolju stvar da dobije u tim ranim godinama nego takav kolektiv. Čini mi se da i kada bih želela da nađem zamerku da ne bih uspela.
Imamo i Bilju… Bilja nas je sa tri i po godine odvela na rekreativnu. Nije nas znala, već samo našu tetku… Ali je htela da nas povede. Nije znala Isidoru ali je znala sebe. I kadra je bila da se izbori sa svakim detetom. Od tada je prošlo tri godine. Doda redovno odlazi u njenu grupu na druženje. Kada se sretnu u dvorištu, odmah joj poleti u zagrljaj. To je jednostavno ‚‚njena Bilja‚‚. Ali nikada moje dete nije napravilo toliki pomak u samostalnosti kao posle tih osam dana sa Biljom na Tari…
Još u jaslama je Doda dolazila sa divnim frizurama koje zahtevaju umeće frizera. To je bila vaspitačica Ceca. Ceca je inače bila spremačica ali su je deca toliko volela da je na kraju završila medicinsku za sestru-vaspitača. Sve to govori koliko je naš vrtić jedna divna porodica. Kada na ulici sretnemo spremačicu Zoru ona ponosno osobi pored sebe kaže da je to njeno dete. I zaista, niko nema pravo da kaže da to nije.
Moje dete je sada na rekreativnoj. Napukao joj je zub i jedan deo je samo visio. Naša vaspitačica je taj deo izvadila. Nije dizala paniku, konsultovala je lekara i nas i rešila problem. Zahvaljujući njoj moje dete i dalje uživa. A mogla je da pozove da je vratimo kući. Verujem da sada briće četrnaest nosića koji curkaju od svežeg planinskog vazduha. Verovatno i neko dete inhalira Pulmikortom ili Berodualom. Moje dvoje dece mi vrlo često bude previše. A zamislite četrnaestoro dvadeset i četiri sata dnevno. Sve dnevnice ovog sveta bi mi bile male.
Kako je organizovala bila ta završna priredba ne mogu Vam opisati. Posramili mi se i profesionalci. Naši mališani na zadatku. Mame kojima je to prvi put su to mnogo emotivnije podnele. I naravno nije ni tada izostala uspomena za svako dete. Kao što nikada nije izostala ni za rođendan.
Posle rekreativne nas čeka i poslednji dan u vrtiću. Dan kada ćemo zauvek zatvoriti vrata tog najbezbrižnijeg dela života. Gde smo savladavali prve korake, stekli prva prijateljstva, prve simpatije (Petra). Mesto gde sam i ja stekla divne prijatelje. Hvala Vam svima… Što ste meni olakšali život a mom detetu ulepšali. Hvala Vam za svaki osmeh mog deteta… Hvala Vam za svako prošlo dete i za ono koje će tek doći.
Komentari 0