Uspavljivanje kao način povezivanja sa detetom

Uspavljivanje deteta često ume da bude izazovno, naporno i iscrpljujuće. Neka deca traže blizinu roditelja dok ne utonu u san.

privatna ar

Foto: Privatna arhiva

A to može da potraje i satima. Još kada to pomnožite sa nekoliko uspavljivanja u toku dana, dobijate zbir sati o kojima razmišljate kako ste mogli da ih provedete radeći nešto što ne stižete nikako, jer kada dete konačno zaspi, ne preostaje vam ništa drugo, već i da se sami sručite pravo u krevet, tako iscrpljeni nakon uspavljivanja.

Deca često diktiraju tempo spavanja od prvog dana i to ume da rezultuje time da roditelji kažu kako deca ne spavaju ni danju ni noću. I sama sam upala u sličnu zamku, mada kada premotam film shvatim da je moje dete jeste spavalo danju, ali uz sisanje u prvih dva meseca. Kako se budila naša svest o tome da moramo neki ritam da uspostavimo, tako je i ona rasla i spavala bolje. Do regresije u spavanju, o tome ćemo neki drugi put.

Čvrsto verujem da sve metode koje podrazumevaju da se detetu uskrati bliskost koju traži ili dojenje kao način umirivanja i uspavljivanja, nisu dobre za dete. Jer jedino ono zna šta mu je i koliko potrebno, kako bi tu potrebu namirilo. A sve namirene potrebe nestaju, a one koje su prekinute naglo, ostaju u nama.

Bitna je svest o tome koliko sna je detetu potrebno u kom uzrastu u toku jednog dana i da se postaramo da dete to i dobije. Lakše je reći nego učiniti? Slažem se, ali detetov san mora da bude prioritet. Ne može se pomerati jer bismo mi nešto drugo radije tada radili ili jer nam dolaze gosti ili slično. Rutina je ono što je neophodno svakoj bebi kako bi naučila da spava. Kao i to da prepoznate prve znakove pospanosti i odmah odreagujete na njih. Jer u suprotnom, dete postaje razdražljivije i teže će se uspavati.

Kada shvatite obrasce spavanja svoje bebe i stvorite rutinu, onda ćete možda moći da planirate ostale aktivnosti. U prvo vreme je to užasno haotično i većina se oseća kao da ništa ne može da uradi. I jeste tako, ali to je ono što detetu treba. San je neophodan, posebno taj dnevni, da se dete umiri, da mozak odmori i posloži sve što je do tada registrovao i da se pripremi za sledeći ciklus budnosti koji donosi toliko toga novog. Sve te informacije je potrebno obraditi. Čvrsto se držim toga da roditelji igraju glavnu ulogu u uspostavljanju rutine.

Ono što je meni najveći problem je kako da ostanem mirna kada to uspavljivanje potraje više od recimo sat vremena. Kada se vrti u krevetu, a nikako da se umiri i zaspi, kada i čavrlja nešto, a ne dozvoljava da izađemo iz sobe i da se sama uspava. A umorni smo, čeka gomila stvari da se uradi pre odlaska na spavanje ili bih samo malo vremena za sebe da nešto pročitam pred spavanje. Kako se ne iznervirati i ne reći ljutito, “e sad je dosta, brzo na spavanje!”

Naišla sam nedavno na tekst u kome opisuju tehnike kojima možete da učinite da uspavljivanje ne bude toliki stres i ono što je najvažnije, objašnjeno je šta se sa detetom dešava u tim momentima. Kao i uvek, konflikt nastaje onda kada ne razumemo svoje dete i kroz šta ono prolazi. Meni je sve to jako pomoglo i zato sam i poželela da podelim to, kao i neke nove ideje koje su mi pale na pamet odmah prvo veče kada sam sa drugačijom energijom započela pripreme za spavanje.

Odlazak na spavanje je vrlo osetljiv jer se deca tada pripremaju za rastanak sa roditeljima. Ako radite do kasno, onda su vas deca željna kada dođete, a moraju u krevet. Takođe se tada nagomilane emocije, koje u toku dana nisu uspele da se obrade, ispoljavaju. Tako se bebe uveče emotivno prazne kroz plakanje. Za uspostavljenje veze sa detetom, vreme odlaska na spavanje igra jako veliku ulogu

Evo saveta na koje sam naišla:

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA