Foto: Freepik
Lepo je da bolesnik ima podršku. Ali na kraju dana sam shvatila da moje prisustvo u bolnici i niie bilo neophodno.
Elem, pacijentkinja je starija gospođa s tegobama koje ukazuju na potencijalno ozbiljan problem. Biva upućena u Urgentni, odrađeni su svi laboratorijski nalazi. Pozvan pripravni subspecijalista, u ovom slučaju gastroenterolog. Koleginica je došla, odradila svoj deo posla i otišla.
Onda stiže moja malenkost. Ometam osoblje trazeći je po Klinici.
Ometam koleginicu porukama, sa pitanjima oko ishoda gastroskopije (suštinu svog nalaza je pacijentkinji već prethodno objasnila), vrzmam se po prostoriji koja se zove Observacija i kasnije njenoj bolesničkoj sobi. na odjeljenju. Stalno bivajući na putu sestrama koje manevrišu oko bolesničkog kreveta.
Rodbina je bila zahvalna, a ja zadovoljna što sam ispunila zavete svojih roditelja kojih već odavno nema- da se dragim i bliskim nađem u nevolji.
A Urgentni centar zahvaljujući meni i ostaloj bratiji koja je danas bila pratnja, liči na neko svratište ili autobusku stanicu bez autobusa, ali s gomilom “ civila“ između kojih užurbano promiče po koja medicinska uniforma.
Gde se završava naš “ bratski odnos“, a počinje poštovanje profesionalnih obaveza prema bolesniku, koje treba precizno, posvećeno i u miru odraditi?
Bez budnih očiju mene i ostale meni slične bratije.
dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0