Foto: Privatna arhiva
Kada je Doda imala nešto više od tri godine, upisala sam je u prvu Školicu sporta. Možda je bilo malo rano sa tačke gledišta drugih roditelja. Meni je bilo bitno da drugu decu ne ometa i da može da prati. Tada je stekla prvi pojam o vremenu, kada je koji dan i kada se pakuje oprema za trening. I ako se više mazila sa trenerom nego što je stvarno trenirala, činjenica da ima obavezu je bila jako bitna.
Posle smo otišli u jednu malo ozbiljniju školicu a krenuli i na plivanje. To je već bila veća obaveza i za nas kao roditelji. Odvesti dete, sva oprema za plivanje. Ali ona je i to lepo prihvatila. Naravno, imala je faze kada joj se ide i ne ide ali ja nisam baš mnogo obraćala pažnju na to. Ja sam po posmatrala kao stvar koja je bitna za njeno zdravlje i razvoj. Ni meni se često ne ide na posao ali moram da platim račune. Znači gledati isključivo dobrobit.
Uvek sam nekako volela da bude što samostalnija jer je bila vezana za mene jer je vreme najranijeg detinjstva provela bez prisustva oca. Adaptaciju u vrtiću nismo ni osetili, kada bi otišla kod bake i deke ili tetke nije bilo problema. Sa tri i po je otišla na Taru sa vaspitačicom koju nije znala, problem nije bio. Jednostavno je otvorena i prihvata sve. Ovoga leta ide na sportski kamp sa sportićem. To je još jedan veći nivo samostalnosti pre svega jer su u sobi sami i što ih ne vode pedagozi nego profesori fizičke kulture.
Zaista se trudim da mazim svoje dete ali smatram da obaveze čine dobro za nju. Da će sutra biti sposobnija i samostalnija. A o dobrobiti sporta ne moram ni da pričam.
A ja sam upoznala gomilu divnih mama. Mnoge od njih verovatno ne bih upoznala da nije sporta i vrtića. Zajedinička crta su nam deca a još gomilu sličnosti nađemo. Rođendani, zajednička druženja. ..
Nedavno su na sportiću imali čas sa roditeljima. Tata je bio aktivan član a ja sam samo posmatrala. Ali potez je bio više nego odličan. Deca su zaista uživala sa roditeljima. Ipak, najviše volim da upoređum polugodišnji napredak kada dobijaju diplome. Nemam ja baš nikakve ambicije ali mi je drago što se vidi pomak.
Ja zaista uživam u tom segmentu naših obaveza. Nije mi lako kada posle napornog radnog dana i kućnih obaveza moram i da je vodam na treninge. Ali nije sve u životu ni lako pa je sve stvar organizacije. Zato jul i avgust koristimo samo za slobodne aktivnosti.
U septembru postajemo predškolci i imaćemo malo više obaveza. Uz to i nema više ni popodnevne dremke. Onda ćemo aktivnosti morati malo da prepakujemo. Ali naći ćemo način. Pogotovo što će nam porodica biti bogatija za još jednog člana. To su za nas neki novi momenti i moramo i u njima da se snađemo. Da ne remetimo mnogo naše stare rituale a da novog člana tu lepo uklopimo.
Deca će menjati interesovanja, probati različite aktivnosti ali trebamo ih pustiti da probaju. Ne treba ih terati na nešto što ne žele ali ni pustiti da ne rade ništa. Isidora pokazuje sve više zanimanja za neke stvari koje traže koncentraciju kao što su crtanje, jezici. Mi kao roditelji treba da se prilagodimo što više možemo. Ali jedno je sigurno, ne treba da zapostavimo sebe kako bi postigli sve planove i želje svog deteta. I ne treba da imamo ciljeve i ambicije za njihov život.
Uživajte u sebi, u svom životu, u deci… Nema ništa lepše i bitnije od njih. Koliko god jurimo za egzistencijom, poslom i obavezama, moramo da stanemo i zapitamo se šta je to zaista bitno je najviše ima smisla. Pustimo ih da trče, neka se penju na drveće, padaju, prljaju u blatu. Neka pokisnu, skaču po baricama, trče bosi… Pružite deci osećaj slobode, budite im vetar u leđa ali im dajte i njihove zadatke. Osetiće da su bitni i da možemo da se oslonimo na njih. Iako će oni uvek biti naša mala deca…
Komentari 0