Da nije bilo tako pre – pa stvarno nije! Ali nije ni bilo androida. Doduše, bahatih službenika i političara bilo je oduvek, ali sada su u izobilju, da ne poveruješ svojim očima kad naiđeš na poštenjačinu. E, jedino su bake i deke uvek isti.
Da su nam deca razmažena – jesu.
Da kukaju, gunđaju, svađaju se, brecaju i bacaju na svako naše ne – kukaju, gunđaju, svađaju se, brecaju i bacaju se.
Da im popustimo skoro svaki put – popustimo.
Da nije tako bilo nekada – nije.
Ko je kriv – pa naravno na prvom mestu – mi.
I po malo babe i dede: neki što uleću i onda kada nije potrebno, a neki što ne pomažu.
I društvo ovakvo kakvo je – sa tabletima i androidima, nadmenim službenicima i korumpiranim političarima.
Da nije bilo tako pre – pa stvarno nije! Ali nije ni bilo androida. Doduše, bahatih službenika i političara bilo je oduvek, ali sada su u izobilju, da ne poveruješ svojim očima kad naiđeš na poštenjačinu. E, jedino su bake i deke uvek isti.
A deca nam sve gora. Uključujemo psihologe u analizu, koristimo razne roditeljske pristupe i vaspitne mere, pokušavamo da provalimo koji način najviše pali kod našeg deteta – a dete, osećajući da je ono novi projekat ili se prividno primiri, uplašeno od silne pažnje koju mu pridajemo ili se ponaša sve gore, tražeći još veću slobodu.
Dešava se upravo to: prevelika očekivanja i previše pažnje su usmereni ka deci. Svi su se okomili na njih. Prvo roditelji, čija predstava o ponašanju sopstvenog deteta često prevazilazi sve principe koji su oni nekada imali, do vaspitača koji pokušavaju da ih ukalupe, ali ne u cilju razvijanja timskog duha (njihovo učenje socijalizacije tek počinje sa razvijem u vrtiću), da bi se nastavilo u školi – gde sva radoznalost nestaje.
Deca sada ulaze u pubertet sa polaskom u školu, ne samo zato što su se granice pomerile, već deca izražavaju bunt u stalnim razmaženim pokušajima borbe za sopstvena prava.
Tolerancija se više ne uči ni u školi ni u kući. Ljudi sve manje pomažu drugima. Ajde što ne pomažu nego i ne misle ni o kome, osim o sebi samima. Ako on treba da izađe iz prodavnice, pa ko ste vi da mu se nađete na putu?
Skoro mi reče jedna koleginica mama: “Deca se rode sa prirodnim čipom za opstanak, pa je agresija sve veća, jer se tolerancija izgubila.”
Agresivno se komunicira, agresivno se vaspitava, agresivno se voli.
Stvaralački sadržaj u školi prestaje da postoji, kreativnost se minimalizuje, podsticajno učenje ne postoji. Dete nema istraživački nagon. On kreće da se gasi negde sa prvim razredom, besmislenim i nepotrebnim sadržajem, i neadekvatnim pristupom.
Roditelji povlađuju od vezivanja prvih pertli do domaćih zadataka, čime stvaramo ograničeno dete bez volje i snage da nešto učini. Lenjo dete.
Kazna i nagrada kao vaspitna metode su najzastupljenije. “Nećeš dobiti ili dobićeš čokoladu ako ne/odeš u školicu sporta!” Čula sam da to govore i trogodišnjacima! Ili: “Ukinuću ti igrice ako ne ideš na čas engleskog! Pa dobro, da li to zvuči u redu? Šta je to ako ne verbalna agresija?
Zašto onda maltretiramo decu?
Zašto su sve motivacije autoritativne?
Školsko gradivo pretrpano? Bespotrebno?
Zašto je glavna komunikacija po principu uslovljavanja?
Pristup roditelja i vaspitača neprilagođen?
Evo jednog primera: deca crtaju i boje tokom drugog razreda na časovima engleskog (jer učenje latinice planirano za drugo polugodište), a već u trećem uče zamenice i promenu glagola to be, i to na istom času (!). Ali to nije sve: oni to ni iz srpskog još uvek nisu učili!
