Foto: Icbmother
Iz te potrebe je i nastala ova mala avantura zvana poseta Beču sa decom i “decinom” tetkom. Već u samom startu pri odabiru destinacije vodile smo računa da idemo na neko kids frendly mesto, da nije mnogo daleko, da putujemo udobno, da je smeštaj komforan, da nije skupo i da mi to možemo same (“decin” tata je ostao kući sam, to mu je bio poklon za rođendan ).
Iako sam solidan vozač želela sam da isprobamo nešto novo i nakon opraštanja od noćnog putovanja vozom (jer spavaća kola putuju danju preko deset sati!?) odlučujemo se za noćnu vožnju autobusom. Povoljne povratne karte od 40 evra, sedišta za decu koja se ne naplaćuju, jer klinci imaju 5 godina i 20 meseci, su bili više nego primamljivi. Čisti autobusi na sprat, sa finom muzikom, klimom, ljubaznim osobljem i udeljenim čokoladicama, učinili su svoje i malci su prespavali ceo put u oba pravca bez ijednog problema. Iznajmljeni stan je takođe ispunio očekivanja po pitanju lokacije, komfora i cene – value for money. I tako je naša mala tipično turistička avantura od šest dana otpočela. Iako nikakav utvrđen plan posete znamenitostima grada nismo imale jer smo želele da i deci i nama poseta Beču bude zadovoljstvo a ne muka, dogovarale smo se u hodu oko svega. Otprilike je svaki dan izgledao tako da odmah posle doručka odlučimo gde ćemo da idemo i na netu nađemo lokaciju, prevoz, cenu karti itd. Onda bi se uputili na odredište, najčešće neki muzej, zatim u obližnji parkić na slobodan igranjac i užinu. Na putu do sledećeg odredišta najmlađi putnik bi zaspao u kolicima. Sledeće razgledanje, ručak i opet igranjac. Predveče se vraćamo kući umorni i puni utisaka. Spavanjac.
Mada sam nekolko puta bila na ivici da zažalim što malu decu vodim da vide postavku Šilea i Klimta u Belvederu, gurnu nogom ram slike veličine kamile, aktiviraju alarm i obezbeđenje, čekaju dvadeset minuta u redu da bi videli svilene tapete i pozlaćene komode, naparfimisane perike nekih princeza u Šenbrun palati i naravno ispovraćaju se tajno u dečijem muzeju iste palate, ipak nisam zažalila. Bilo nam je lepo, zanimljivo, očekivano-neočekivano. Hteli smo avanturu i dobili je. Obišli smo još dosta toga, nekad više uživali, nekad malo manje ali ni jednom nismo pomislili “šta nam je ovo trebalo?!”.
Na povratku sam bila ponosna i na sebe, “decinu” tetkicu i naravno samu decu, što smo se usudili da stanemo rame uz rame sa svim kineskim i japanskim turistima ovog sveta
Naravoučenije je bilo neprocenjivo:
– Čak i nestašna deca, kao što su moja, mogu da se prilagode novim situacijama i drugačijim traženim obrascima ponašanja (npr. samo gledaj i ne diraj ništa u muzeju za odrasle; ne računajući peh sa alarmom : ).
– Deca takođe znaju da uživaju u novim iskustvima (“sine šta ti se najviše dopalo u poseti Beču? Metro i snalaženje uz mapu”).
– Ako nemamo prevelika očekivanja super ćemo se zabaviti!
– Nepredviđene situacije uvek postoje i treba ih dočekati smireno i sa dozom humora (Mister Bin je mala maca za nas, alarm, povraćanje, slikanje na zabranjenim mestima, sve smo stigli).
– Naša deca su pametna i intuitivna bića (kako su nam kostim Spajdermena kupljen u Beču i njihove parkovske skalamerije pomogle da prevaziđemo strah od visine).
– Nisam loša mama ako činim nešto i za svoj groš (jelo se i malo nezdrave hrane, spavalo se u kolicima i u prevozu i malo se dosađivalo kad tetka i mama šopinguju).
– Naučilo se dosta o svom i drugim narodima, vrednostima, specifičnostima – slučajna poznanstva, razgovori i neplanirane situacije su začin svakog putovanja.
– Nema veze ako se deca neće sećati svega, ostaće im uspomene u vidu fotografija i priča kao i nova saznanja.
– Svako putovanje je otvaranje novog prozora u našoj svesti. Putovanja oplemenjuju, iz njih se neizmerno uči, obogaćuju nas kao ljude i čine nas tolerantnijima i svesnijima sebe i drugih.
– Ljudi više ne putuju da bi videli destinaciju, već da bi je doživeli, zato vodite decu svuda sa sobom i uživajte!
Blog Icbmother
Komentari 0