Ljudi po pravilu ne razlikuju događaj od njegovog doživljaja. Ponašaju se kao da je doživljaj isto što i događaj. Doživljaj se sastoji iz predstave o događaju i onog značenja koji je osoba pripisala datom događaju. Zato možemo da kažemo da ljudi ne reaguju na događaje, već na ono značenje koje su pripisali tim događajima. Izgleda da se to odnosi i na telesno kažnjavanje dece od strane roditelja. Da li je telesna kazna znak ljubavi ili mržnje?
Profesor Kenet Dodž sa Djuk univerziteta dugo se bavio pitanjem odnosa telesnog kažnjavanja dece od strane roditelja i kasnije dečje agresivnosti. Kod odnosa agresivnosti i kazne teško je reći šta je uzrok, a šta posledica, jer često nije jasno da li je agresivnost nevaljalog deteta uzrok a češće kažnjavanje posledica, ili je obrnuto. Koristeći odgovarajuću metodologiju za koju je verovao da rešava ovo pitanje, tim profesora Dodža dobio je rezultate koji su im potvrdili tezu da telesna kazna doprinosi kasnijem agresivnom ponašanju dece. Kako ni u jednoj saveznoj državi SAD roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu, ovaj istraživač se založio za zabranu telesnog kažnjavanja.
Kada je dr Dodž hteo svoje teze da proveri na deci američkih crnaca, dobio je sasvim suprotne rezultate: telesno kažnjavanje je smanjivalo sklonost ka nasilju. Ne samo da su crnci češće telesno kažnjavali svoju decu, nego je istraživanje koje je pratilo decu od vrtića do kraja srednje škole, pokazalo da što je neko crnačko dete od roditelja bilo više telesno kažnjavano, to je bila manja verovatnoća da će ono biti nasilno.
Važno je napomenuti da su predmet istraživanja bila normalna deca i da su roditelji koristili razumno telesno kažnjavanje, a ne fizičko zlostavljanje. Zato iz ovoga ne smemo da zaključimo da decu treba što više tući da bi bila bolja. Istraživačima se postavilo pitanje: Zašto je telesno kažnjavanje stvaralo probleme beloj deci, a smanjivalo probleme crne dece?
Isti tim je dao i objašnjenje: telesnu kaznu treba gledati u sociokulturnom kontekstu u kojem se primenjuje. Ako se u datoj kulturi i porodici na telesnu kaznu gleda kao na nešto što je uobičajeno tokom vaspitanja deteta, onda i dete na to gleda na taj način. Ali ako se na razumnu telesnu kaznu gleda kao na nasilje i fizičko zlostavljanje dece, onda i dete to počinje da gleda tako, i celu stvar doživljava kao traumu – dokaz da nije voljeno.
U našoj kulturi roditelji tradicionalno pokazuju deci ljubav, a telesnu kaznu koriste kao jedan od prihvatljivih načina kažnjavanja. Zato je u našoj kulturi, u kojoj dve trećine roditelja koristi razumno telesno kažnjavanje, štetno menjati kulturni obrazac i u školama deci nametati da je telesno kažnjavanje od strane roditelja u stvari zlostavljanje i nasilje.
dr Zoran Milivojević
Izvor: Politika
Potpuno drugaciji clanak o onoj o Danskoj.
Ovaj clanak je “pohvala” agresivnim i nervoznim roditeljima da se slobodno istresu na deci. zalosno za 21 vek!