Šunja nam se taj pubertet odavno. Čini mi se da se sa nekim simptomima tog zastrašujućeg perioda odrastanja zapravo rodila. Za sada imamo na meniju sledeće:
– klinci su dosadni (i pentranje po drveću preti da postane “smor”),
– uvijanje kose koja će već ujutru biti okupana morskom solju,
– demonstrativno napuštanje prostorije uz ruski marš i treskanje vratima,
– produženo vreme boravka u kupatilu,
– zaključavanje kupatila,
– niko nije pametniji od nje.
Mama i tata su mladost proveli sa dinosaurusima koji su u međuvremenu izumrli. Koječega nije bilo u naše vreme. Kao na primer reč “kul” (koristi, srećo, našu reč!), “brutalno” (ide dobro jedino uz reč ubistvo, a ne u nekom superlativu nečega što je izuzetno dobro) te poštapalica brate!” (na koju obavezno dodam “brate-sestroooo”).
Ona bi da ofarba kosu nekom kričećom bojom – plavom, zelenom ili rozom, ali da to budu jednokratne boje koje se “lako” skidaju. U isto vreme sasvim je “okej” biti umazan marmeladom od malina po čelu, nosu, bradi i još ponegde.
Kosu možeš da farbaš kad napuniš osamnaest – rekla sam, čvrsto ubeđena u sopstvene stavove. A onda sam se setila da sam svoju kosu ofabala u “noć plavo”, odnosno teget, već u prvom razredu srednje škole i kukala majci kroz kuću da mi se ništa živo ne slaže sa novom bojom kose! Doduše, sa deset mi nije padalo na pamet da eksperimentišem. Ali jesam popila svoju prvu kafu sa jedanaest.
Mogu li, molim te, tri u jedan?! – molećivo zatrepta kao kuče koje niko neće da udomi. Narašće ti rep! – iskusno odgovaram. Neće, već sam pila sa babom, šta ti je?! Ućutim, pobijena sopstvenim uspomenama. Skuvam nam kafu, njoj belu, meni gorku crnu. Sednemo na terasu, pričamo o životu. Moš’ mislit’. Šta je koji “lik” uradio i rekao, te kako je kul bilo ovo ili ono. Ja izigravam mudru babu Stanojku od hiljadu leta u pokušaju da razlučim važno od nepotrebnog, a onda samoj sebi lupim mentalnu šamarčinu u nadi da neću upropastiti njenu prvu kafu.
Kafu. Ritual u kojem žene raznih nivoa zrelosti sjede na jednom mestu, onako kako većinu vremena nemaju kada i teraju sebe na razmišljanje, disanje i preko potreban odmor. Uz kafu se pričaju priče za koje nemamo vremena u ostatku dana. One najvažnije priče se ostavljaju za kafu, nikako preko telefona. Ko sam ja da pametujem uz njenu prvu pravu “kafu”? Iako je ta kafa najbelja na svetu, a ona ima samo deset godina i misli da sam imala dinosaurusa Dina za kućnog ljubimca kada sam bila kao ona, i nema problem sa licem musavim od malina koje krasi kosa uvijena u krpice.
Džaba joj govorim da prirodna kosa ima najljepši sjaj, da će je farbanjem upropastiti kad jednom počne da eksperimentiše. Da pogleda mene koja sam promenila sve boje iz palete boja za kosu, pa peti put po redu, u četrdesetoj, puštam svoju prirodnu kosu jer znam da mi nijedna boja ne stoji kao ona sa kojom sam rođena. A ovo moje tvrdoglavo prvorođeno ima istu boju kose i kože kao i ja. I praviće iste greške. Uzalud drobim, uz kafu ili mimo nje.
Uostalom, da li je iko ikoga uspio da sačuva pričom o sopstvenim greškama, dok sami ne stuku glavu o dovoljno tvrd zid? Vjerujem, na sredini balade, da nam i udaranje glavom o nešto tvrdo čini da glava postane spremnija za mnogo bolnije udarce koje nam život nosi. Možda sam od tog zastrašujućeg puberteta isprepadana više nego što bi trebalo, jer nisam imala pravo na pubertet kada sam i sama u njega zagazila. Tada je bio rat. Bili smo izbeglice. Repe počupanog korenja koje je valjalo na odgovarajući način presaditi u novo tlo. Steći prijatelje, dokazati se u školi, brinuti se za tatu koji je ostao u ratom zahvaćenoj domovini. Nisam imala kad da istresam pubertetske bube iz glave. U mojoj glavi su hodale bube odraslog sveta. Teške, preteške za mojih jedanaest godina.
Meni je mama skuvala kafu na dan kada sam se upoznala sa ženskim “ciklusom”. Bio je to ritual uvođenja u svet odraslih i nešto, meni, mnogo važno. Pamtim ukus kafe, šta sam tog dana nosila, pamtim zbunjenost svakog načinjenog koraka od kupatila do vrata dnevnog boravka, na kojima mi je objašnjeno da više nisam devojčica i da je došlo vreme da popijem svoju pravu, vruću, crnu kafu. Za moje detinjstvo nije bilo neskafe tri u jedan, kao finog prelaza do napitka rezervisanog za odrasle ljude. Ja sam odrasla u jednom danu.
Zato ćuti, Tanja. Nasmeši se i muti tu kafu svojoj velikoj devojčici. Čak i kad je musava od marmelade od malina.
*Kolumna objavljena u ”Graciji”, br.180.
Komentari 0