Tata jedne ćerke: Ovo mi niko nije rekao

Foto: Flickr

Niko mi nikada nije rekao koliko brzo će doći vreme kada će ona početi da obraća pažnju na dečake.

Očigledno da sam o ovoj temi bio suvuše romantičan u svojim mislima. Ovo sam shvatio jedno veče u teretani, kada me je moja ćerka Meri Grejs uhvatila za ruku i upitala: „Tata, da li vidiš onog dečka tamo? Volim ga!“. Njegovo ime je Harison, upoznao sam ga potom. Bio je ljubazan, a moju mezimicu tinejdžerku je tretirao sa poštovanjem. Izgledao je kao zgodni surfer.

Niko mi nikada nije rekao koliko ću početi više da volim moju suprugu.

Imajući mini verziju supruge Marije u kući, uvideo sam neke njene nove osobine koje su mi se dopale. To mi je omogućilo da je vidim iz druge perspektive, da upoznam neko njeno drugo biće koje mi je do tada bilo strano. Nikada do tada, na primer, nisam mogao da razumem koliko je ona razočarana kada se neki naš zajednički plan izjalovi. Takođe, koliko ono što je za mene sitnica, može drastično da utiče na njeno raspoloženje. Do tada sam smatrao da je to sve detinjasto, a sada kada sa tom ženom imam ćerku, uživam u tom detetu u njoj i volim je još više. Ona to zaslužuje.

Niko mi nikada nije rekao da će jedna ukakana pelena toliko da utiče na moje razumevanje ženske anatomije.

Mala gola ženska beba na stolu za previjanje, koja čeka da je obrišem, namažem kremom i uvijem u čistu pelenu, bio je šokantni prizor za mene. Uradio sam to sve hirurški precizno.

Niko mi nikada nije rekao da će me vaspitavanje ćerke automatski pretvoriti u feministkinju.

Niko mi nikada nije rekao da postoji tolika ljubav.

O , vi mislite da znate šta je ljubav? Nikad nisam osetio ništa slično! Neoposivo je to osećanje koje prožima celo moje telo, doseže do kostiju. Nemam dovoljno reči.

Niko mi nikada nije rekao da je pesma o leptiriću toliko bitna.

Spadam u one koji su se rugali dečijim pesmicama, podsmevali im se. Sada, međutim, osećam silne emocije kada čujem kako ih peva moja ćerka.

Niko mi nikada nije rekao koliko je važna ružičasta boja.

Kada je Deda Mraz mojoj ćerci doneo belu plišanu kucu, a ona je zaplakala najtužnije na svetu. Kada ju je „bradonja“ zapitao zašto plače, rekla je: „Želela sam pink kucu!“. Sve nam je jedno vreme u kući bilo u toj boji, i posuđe. Čak i da se blistavi Isus pojavio tada, ne bi ostavio na moju ćerku nikakav utisak jer on nosi belo, ne pink.

Niko mi nikada nije rekao da žene o svom venčanju počnu da razmišljaju još dok se igraju lutkicama.

Svaka bela krpa u našoj kuću u nekom trenutku je kobajagi bila materijal za venčanicu. U početku je bilo izuzetno slatko – moja ćerka je želela da se uda za mene, ali je ubrzo komšija, njen vršnjak, postao privlčniji potencijalni muž.

Niko mi nikada nije rekao koliko ću uživati u njenim popdnevnim „čajankama“, kolačićima od plastelina, modnim istraživanjima, valcerima, manikirima…