Taj divni, mlitavi stomak

,,Stomak mi je odvratan… koji celulit…nikad nisam imala celilulit na stomaku… Zar može da se napravi na stomaku?!… 7 kg viška… nikad ih neću skinuti… Koliki je ovaj rez, ni da su dvojke odjednom vadili!…”

Foto: Lorena

4,5 godine kasnije…

,,Volim svoje telo… Stvorilo je dve osobe… volim svoj stomak, u njemu sam prvi put osetila bebine pokrete… stvorila sam život… volim svoj stomak, dva puta sečene mišiće, da bi moja deca mogla ugledati svetlost dana… Nikada se neće vratiti na staro… nije me više ni briga…”

Dugo je trebalo da se ponovo zavolim. Da kažem sebi da sam lepa, da se vidim očima mog deteta, kom sam najlepša mama na svetu. Trebalo je dosta vremena da utuvim sebi u glavu da sve one lepe i zgodne, poznate ličnosti imaju ravne stomake nakon porođaja, jer se ubijaju od treniranja i imaju cele timove koji se umesto njih bave njihovom decom dok one rade na svom telu, jer im je to posao…  jer su plaćene za to.

Nakon prve trudnoće trebalo mi je 3 godine da vratim devojačku težinu. Uvek sam bila vitka, bavila se plesom, išla u teretanu, dobro se osećala zbog toga. Odjednom sam samoj sebi bila ogromna, sa salom na stomaku, nisam mogla ništa da obučem, a da ne osećam kao da svi zure u moje butine, za par brojeva veće. Loše sam spavala, energiju sam nadoknađivala hranom. Ušla sam u začarani krug iz kojeg sam se jedva  iskobeljala.

Nakon drugog porođaja imala sam isti višak. Više sam spavala, manje jela. Bila sam zadovoljnija. Znala sam da će sve to mamejednom proći. Izbacila sam slatkiše iz kuće, da ne bih padala u iskušenje. Počela dijetu, veoma zahtevnu, visila pored šporeta po celi ubogi dan. Krenula u teretanu, uveče u 22h, kad uspavam jecu, onako mrtva umorna išla na traku za trčanje i ubeđivala sebe da se dobro osećam zbog toga. Kada bi mi bivalo loše, zamišljala sam da imam ličnog trenera koji je vikao kao američki marinac: ,,Hajde, možeš ti to! Možeš! Ne staj!”. Iscrpljivala bih se sve dok me suprug ne bi pozvao da hitno dođem, jer se moj beban probudio i urla, niko ga ne može smiriti. Onda bih sjurila sa trake i trudila se da ne izgledam kao pijana, jer mi se telo teško privikavalo na promenu brzine. Došla bih kući, uzela uplakanu bebu, pustila bih grižu savest da me jede od nožnih prstiju ka gore… On bi se smirio i zaspao, a ja produžila u kupatilo, stala na vagu, vidjela da se ništa nije promenilo od sinoć i konstatovala da je mišićna masa teža od sala i da mora da je to uzrok.

Trajalo je to dobrih mesec dana. Videli su se rezultati. A došli su i neki drugi, nepoželjni. Od silne preopterećenosti dnevnim obavezama i svakodnevnim odlascima u teretanu toliko sam iscrpila organizam, da me je prvi sledeći virus pokosio i završila sam sa upalom pluća. Nije mi više bilo važno salo na stomaku, ni trbuščić koji bude ravan kad udahnem i zadržim vazduh. Jedva sam vodila brigu o sebi i dvoje bolesne dece.

Ozdravili smo. Nisam više na dijeti.

Fizička aktivnost mi se svodi na jurcanje desetomesečne bebe koja ima istraživački duh i nosanje 11kg iste, dok obavljam redovne aktivnosti po kući. U jednoj ruci držim njega, a drugom radim. Probajte to sa džakom od 11kg i recite mi da se to ne može podvesti pod fizičku aktivnost. Vratila sam devojačku težinu. Uspomena na porođaj u vidu mlitavog stomačića je i dalje tu. Moja beba ga najviše voli, tu se najudobnije smjesti. Kažem mu da je to bila njegova kućica 9 meseci. Gleda me kao da sam najlepša mama na svetu. Za njega i jesam, kao što je i on za mene nalepši sin na svetu. Koliko god to bilo subjektivno, u našem malom svetu je tako.

Volim svoj stomak. Podario mi je dvoje dece. Dva života. Volim svoj rez i poprečno sečene mišiće, koji se teško povezuju i vraćaju na staro. Kroz njega su moja deca stigla na ovaj svet. Da sam se rodila u neko drugo vreme, kada nije bilo carskog reza, verovatno bih umrla na porođaju. Zato volim svoj rez. Zahvaljujući toj tamnoj liniji ispod stomaka ja danas živim i dišem i imam dvoje dece.

Nisam ista, nemam strukić koji bih mogla sa ponosom pokazivati, ali imam nešto mnogo vrednije. Vratiće se stomak, doći će jednom vreme kada ću moći više voditi računa o sebi. Sada nije to vrijeme. Posao mi ne zavisi od čvrstih trbušnjaka, već od pameti, sposobnosti i snalažljivosti. Za to me plaćaju. Ne za zategnuto telo.

Žene, volite svoje predivno telo koje vam je podarilo najvrednije dragulje koje ćete ikada dobiti. Oni koji vaš izgled stavljaju na prvo mesto na listi životnih prioriteta nisu vredni vašeg sluha i vremena, a ni griže savesti što nakon porođaja ne izgledate kao pre. Neka vam pogled pun ljubavi vašeg deteta kaže koliko ste zaista lepe i voljene i neka to bude najbitnija stvar u ovom momentu.

Doći će vreme kada će biti više vremena za brigu o telu. Kada nećete morati birati između dece i treninga. Do tada mazite svoj mlitavi stomačić i poštujte ga kao božanstvo. Podario vam je decu.

Napisala: Tatjana Kuljača, blog Mamizam

Podeli:

Komentari

  1. Mene si totalno rasplakala…evo procitala upravo i moram da prokomentarisem jer sam i ja dvaput isla na carski i dobila dva divna sina…..nisi me ostavila ravnodusnom i bas sam se nasla u tekstu jer je slicno i kod mene…. Divne, divne reci o majcinstvu i stvarno su me dirnule….i ja se rasplaka….
    Veliki pozdrav za tebe i tvoje bebane…. 🙂

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA