“Svi mi u neposrednoj nastavi vidimo – prisutan je generalni pad IQ kod dece”

Ekrani zaglupljuju. Deca su sve manje aktivna, a fizička aktivnost je neophodna da bi se mozak pokrenuo i razvijao. Usmereni treninzi na koje roditelji vode decu nisu dovoljni i ne mogu da zamene slobodnu igru, svakog dana, na otvorenom.

Foto: Pxeule

Slobodna igra je ta koja budi maštu, a boravak na otvorenom veoma je važan za razvoj svakog deteta. To je jedna strana medalje. I to već i ptice na granama znaju.

Ali, dotaknimo se malo i druge strane iste medalje. Radno vreme roditelja više nije od 7 do 3. Nije ni do četiri. Ma retko kad je i do pet. Mame i tate zadihani stižu u vrtić, pognutih glava jer nisu mogli da izađu ranije s posla. Baš u 5 do 5 im je šef bacio predmet na sto, koji je trebalo rešiti odmah.

Školska deca čekaju kod kuće, verovatno s telefonima u rukama. Neki su mali da bi izašli sami napolje. Neki nemaju drugare koji žele napolje. U julu i avgustu su vrućine, nije preporučljivo biti napolju. Zimi je zagađenje veliko, ne izvodite decu napolje.

Da, danas je roditeljstvo definitivno veliki izazov. I ne možemo za sve što se dešava kriviti samo roditelje. Ali da se nešto mora preduzeti, to je sigurno.

“Mene zaista brine generalni pad IQ, toga smo svi svesni u neposrednoj nastavi.” – kaže nastavnica likovne kulture Snežana Grozdanović. “Pojedinci koji izvlače stvar su manjina, izuzeci. Međutim, mislim da su deca do polaska u školu izuzetno inteligentna, a da manjina ima niže sposobnosti.” – dodaje ona. Kaže da se polaskom u školu, sve to preokrene.

Snežana predaje likovno osnovcima, ali je i jedan od osnivača i pokretača Mini restART likovnog konkursa na kom učestvuju deca već od četiri godine.

“Pratim desetak godina decu od četiri godine kako se razvijaju. Definitvno, škola ubija radoznalost i kreativnost. Bojite od linije do linije. U svojoj školskoj arhivi imam radove učenika otkad sam se zaposlila. Nekada sam po jednom odeljenju mogla dobiti 10-15 odličnih ostvarenja, a danas 1-3 rada. Često i nijedan.” – objašnjava Snežana.

Ona kaže da današnjim đacima ume često da pokaže ta starija postignuća prethodnih generacija, a da se oni obavezno oduševe i pitaju ko je radio.

“Često ne veruju da su to bila deca istog uzrasta. A onda sledi izjava da nisu ludi toliko da rade. Međutim, ocene mrdnule nisu nadole, generalno. Naprotiv, i bolje su od tih, nekadašnjih generacija. Mislim da je neprimereno navoditi postignuća manjine kao odliku našeg dobrog obrazovno-vaspitnog sistema. Ta deca uglavnom nastavljaju školovanje negde drugde, a nama ostaje upravo većina i poneki izuzetak koji politički biva skrajnut od zaposlenja.” – zaključuje Snežana.

Podsećanja radi, broj vukovaca u Srbiji je na veoma visokom nivou. Prema nekim podacima, čak svaki šesti đak u Beogradu je nosilac ove diplome koja, polako, gubi svoj smisao. Deluje da je obrazovni sistem spuštanjem kriterijuma deci poslao jasnu poruku – ne morate se mnogo truditi da biste ostvarili uspeh u školi. Kako će se to odraziti na današnje generacije, ostaje da vidimo.

A. Cvjetić

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA