Strahovi kod dece

Deca se plaše različitih situacija – novih osoba koje dolaze u njihov svet, mraka, odvajanja od roditelja, iracionalnih, vanzemaljskih bića… Tokom odrastanja strahovi, odnosno strahovanja se menjaju i dobijaju nova obličja.

Kada se govori o strahu misli se na konkretan objekat – npr.životinju, od koje preti realna opasnost. Strah priprema organizam za borbu ili za bekstvo. Brzo prestaje posle okončanja opasnosti. Patološke oblike strah dobija kada se učestano ponavlja, traje duže i javlja se intenzivno, pri čemu osiromašuje kvalitet života deteta i porodice.  Tada govorimo o strahovanju, i mislimo na strepnju, zabrinutost, tremu, neprijatnost, strah od straha. Ovakva vrsta strahovanja naziva se  anksioznost.

Anksioznost je iracionalna, neprijatna i mučna.  Kada se govori o fobiji, u osnovi je izbegavanje određene situacije ili objekta, bez postojanja zaštitne ili adaptivne funkcije. Kod fobija realno ne postoji opasnost od objekta, već objekat straha (mesto, pojava, radnja ili situacija) postaje fobogen zbog projekcije iracionalnih (nerealnih strahova „iznutra“) na neutralni „teren“ koji se izbegava. Postojanje anksioznosti, a naročito fobija kod dece, zahteva stručni tretman od strane psihologa ili dečjeg psihijatra.

Postoje urođeni strahovi kod dece koji su sveprisutni i normalni. To je strah od gubitka podloge i jakih zvukova. Reakcije dece su slične reakcijama odraslih- nastaju odjednom, izazivaju trenutne psihofiziološke reakcije (ubrzan rad srca, bledilo, stanje „ukočenosti“, plač)  i traju kratko. Dovoljno je zagrliti i utešiti mališana.

Razvojni strahovi  su takođe normali, prate razvojne nivoe svakog deteta, odnosno javljaju se u određenim vremenskim periodima i bivaju zamenjeni „novim’.

Prvi razvojni strah se javlja izmedju šestog i osmog meseca bebe, i vezan je za odvajanje (separaciju) od majke (tzv. separacioni strah) i strah od nepoznatih osoba. U ovom periodu  beba doživljava majku ili oca  kao sigurnu bazu koja pruža ljubav i naklonost u svakom trenutku – prilikom presvlačenja, nege, maženja, igre, masiranja… Tada mame i tate  rado pevaju i pričaju svojoj deci i često sa njima imaju kontakt licem u lice. Zahvaljujući čvrstoj i sigurnoj vezi koju imaju sa takvim roditeljima, deca se osećaju sigurno. Međutim, zbog sazrevanja, između šestog i osmog meseca, bebe postaju „svesne“ da majka nije uvek dostupna, da povremeno dolazi i odlazi, tako da se javlja strah od odvajanja. Kada se odvajaju deca ispoljavaju tugu ili plaču, ali su u stanju i da se relativno brzo uteše, a po povratku mame iskazuju radost. Zato je važno da  odlasci ne budu nagli i treba naglašavati da se majka vraća. U tom periodu (od šestog do osmog meseca) upravo zbog poljuljane sigurnosti koja je normalna, javlja se i strah od nepoznatih lica. Osobe ne moraju biti nepoznate, ali ih bebe prepoznaju u tom periodu kao takve, pa počinju da plaču ili pokazuju nemir i nelagodnost. To je prolazna, razvojna pojava.

Oko šestog meseca beba počinje da pamti situacije u kojima je doživela bol, i u to vreme se javlja takozvani plač „sećanja“ koji često zbunjuje roditelje. Mnogi roditelji se čude kada sa bebom ulaze u npr.dečji dispanzer i ona pocinje da plače, a možda zaboravljaju da je ona imala neko neprijatno iskustvo upravo na tom mestu.

Do druge godine deca najviše strahuju od neobičnih situacija, vode, mraka, životinja. Ovaj period je prepun sticanja novih iskustava sa svetom, pa se i strahovi koji se tada javljaju smatraju razvojnim, i sazrevanjem se spontano prevazilaze.

Za treću godinu je karakterističan strah od mraka. Mališani se tada teže uspavljuju, traže da prelaze kod roditelja u krevet ili da neko sa njima spava. Zapravo ih plaši“prekid“ kontakta sa realnošću, jer nemaju kontrolu nad okolinom kao preko dana, što je vezano za separacionu anksioznost (strah od odvajanja). Ponekad je strah od mraka u vezi sa strahom od smrti, mada deca ( i roditelji) toga jos uvek nisu svesna. U tim situacijama pomaže uključeno diskretno noćno svetlo ili spavanje sa omiljenom igračkom ili predmetom („prelaznim objektom“).

Oko pete godine učestali su strahovi od nerealnih bića, čudovista, lopova..Deca su svesna da su ranjiva i mala, još uvek nesamostalna, a manje zastićena nego ranije. Otuda iracionalna stvorenja i situacije koje ih plaše. Posebno su ranjivi prezastićeni mališani koji se ne udaljavaju od svojih majki. Oni stalno proveravaju gde je ona, a na odvajanja jos uvek reaguju burno.

Sa polaskom u školu rastu tzv.socijalni strahovi, stah od ocene, procene, neuspeha. Izraženiji su kod nesigurne i prezaštićene dece, mada se prevazilaze uz adekvatan stav roditelja i okoline.

Roditelji često svoju anksioznost prenose na decu i tako im kradu bezbrižnost, osnovu detinjstva. Treba naći pravu meru, odnosno dozvoliti da bude u kontaktu sa stvarnim svetom, a ne da postane zabrinuto i napeto oko pojedinih događaja. Pred detetom pokažite hrabrost, čak i kada je ne osećate. Pratite šta dete govori, nemojte ga ućutkivati, i priđite mu na pozitivan i optimističan način.