Autor teksta: Jelena Trkulja
Zaključak psihologa je bio da smo mi kao vrsta tako „programirani“, da smo rodjeni sa tom nekom ljubavi prema malim, čupavim, mekanim životinjama, što je potpuno razumljivo za ljude koji vole da ih maze.
U drugom delu eksperimenta, istog tog dečaka su uplašili istom tom životinjom i došli do zaključka da se strah od životinja stiče tokom detinjstva nekom traumom (manjom ili većom) i da se teško prevazilazi (što zna svako ko ima takav strah).
Da li ste se ikada zapitali zašto postoje plišane igračke? Zašto kupujemo deci plišane mede, zeke, kuce, mace i ostale članove životinjskog carstva?
Zbog te naše urođene ljubavi se prave igračke koje simuliraju izgled životinja – mekane, nežne na dodir, sa izražajnim i sjajnim očima. Deca koriste igračke kao prelazne predmete na kojima vežbaju i razvijaju socijalne veštine koje će im trebati kada odrastu. Slično našoj deci, mladunci drugih sisara se igraju i rvu međusobno i tako vežbaju svoje socijalne veštine koje su posebno bitne za one sisare koji žive u grupama.
Kao neko ko je odrastao na selu, mogu slobodno da kažem da su mi životinje, nakon roditeljske ljubavi pažnje i vaspitanja, bile najvažniji faktor u detinjstvu. Bila sam veoma stidljiva, tiha i povučena devojčica i često su mi psi bili najbolje društvo.
Kad sam bila tužna iz ko-zna-kog razloga, otišla bih u dvorište, sela na travu i odjednom bi se tu pojavio moj pas, stavio bi mi glavu na rame i mirno sedeo kraj mene dok bi svaki razlog moje dečije tuge polako nestajao. Ne mogu rečima da opišem koliko su mi takvi momenti značili.
Strah od životinja je moguće prevazići, kao i svaki drugi strah, ako postoji volja da se tako nešto uradi. Poznajem osobe koje se boje ili gade svake životinje na koju mogu da naiđu bilo kada i bilo gde i , moram da kažem da ih žalim, jer se kao odrasli ljudi plaše miša ili mačke ili psa i ne pada im na pamet da se potrude da prevaziđu strah.
Zamislite jedan prosečan dan deteta ili čoveka koji se boji neke/ih životinje/a…. Kroz kakav niz osećanja prolaze kada sretnu tu životinju, da li izbegavaju da prolaze kroz neke ulice iz straha da ne naiđu na nju, da li izbegavaju da posete neke prijatelje ili rođake zbog njihovog kućnog ljubimca?
Da li vaše dete treba da prolazi kroz tako nešto?
Poznajem dečaka koji je u ranom detinjstvu stekao strah od pasa, i do pre koju godinu nije smeo da priđe ni najumiljatijem psu… Jednog dana je upoznao našeg šarplaninca Medu, najmilijeg psa i najveću mazu na svetu i imao je volje i malo hrabrosti da uđe u dvorište, a Medo je obavio ostalo – prišao mu je laganim korakom i podvukao glavu pod dečakovu ruku.
Ovako nešto treba raditi samo onda kada imate uravnoteženog psa (ili neku drugu životinju, u zavisnosti od straha), nekog koji je miran, umiljat i strpljiv.
Izvor: Mommy hasn’t got a clue
Komentari 0